Izvor: Objava, 18.Mar.2019, 15:20   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВЛАДИКА НИКОЛАЈ ВЕЛИМИРОВИЋ

Српски владика, једна од најупечатљивијих личности српске православне духовности, Николај Велимировић, рођен је 5. јануара 1881. године у селу Лелићу код Ваљева. Школовање је започео у манастиру Ћелије, а наставио у Београду и Берну. Студирао је у Немачкој, Великој Британији, Швајцарској и Русији. У Берну је у 27-ој години одбранио докторат из теологије, а наредних годину дана провео је на Оксфорду припремајући докторат из филозофије који је одбранио у Женеви, на француском. Стекавши титулу доктора теологије и филозофије, замонашио се у манастиру Раковица и постао јеромонах Николај.

За време Првог светског рата, у пролеће 1915. године, српска влада је Николаја Велимировића послала у САД и Велику Британију, где је држао бројна предавања, како у црквама, тако и по универзитетима, хотелима и различитим установама, ширећи глас о борби српског народа и идеју уједињења српског народа и јужнословенских народа. Беседништвом је стекао углед на Западу, а због убедљивих наступа назван је и "трећом армијом" у борби за ослобођење јужнословенских народа. Велики број добровољаца из Америке отишао је на Солунски фронт под утицајем говора и активности владике Николаја.

Био је епископ охридски и жички 1919-44. Између два рата био је истакнути антикомуниста. Био је и противник западне културе.

Због великог угледа и утицаја, Немци су га по окупацији Србије у Другом светском рату ухапсили и интернирали у концентрациони логор Дахау, одакле је пуштен на интервенцију генерала Милана Недића. Након рата је отишао у САД где је био један од најутицајнијих људи у српској емиграцији. Умро је у Либертивилу 18. марта 1956. године. Много година након смрти, његове мошти пренете су из Либертивила у Лелић 12. маја 1991, чиме је коначно испуњена жеља владике Николаја да буде сахрањен у својој земљи.

Свети архијерејски сабор Српске православне цркве прогласио га је за светитеља у мају 2003. године.

У најпознатија дела Николаја Велимировића спадају "Религија Његошева", "Речи о свечовеку", "Живот светог Саве", "Духовне поуке", "Нове беседе под Гором", "О Богу и о људима", "Душа Србије", "Охридски пролог" и друга.