Izvor: Objava, 14.Mar.2019, 09:01

БОЈ НА МИШАРУ

БОЈ НА МИШАРУ

Највећа победа коју су Срби остварили против Турака у Првом устанку била је она на Мишару. Ова битка је вођена између српске устаничке војске под командом Карађорђа и турске војске под командом Сулејман паше Скопљака, на брду Мишар код Шапца 13. августа 1806. године. Овај окршај је био највећа и најзначајнија српска битка после Косовског боја.

У трећој години Првог српског устанка, Карађорђе је желео да склопи мир с Турском, и послао Петра Ичка на преговоре у Цариград.

Међутим, турска војска је прешла у напад, и то са три стране: од Видина, Ниша и са Дрине. Укупно је на сва три правца било око 40.000 турских војника.

Док је Карађорђе са шумадијском војском био још на Морави и чекао напад Турака од Ниша, Турци из Босне, предвођени замеником босанског везира Сулејман-пашом Скопљаком те Синан-пашом Сијерчићем из Горажда и Хасан-пашом бањалучким су продрли преко Мачве до Шапца и потиснули устанике до ушћа реке Вукодраже у Саву. Истовремено, један јачи одред Турака под командом Хаџи-бега сребреничког је кренуо према Ваљевској нахији.

Турски план је био да се колона у Палежу споји са главнином која би из Шапца требала да настави ка Београду. Јаков Ненадовић је известио Карађорђа о нападу и затражио помоћ. Карађорђе му је поручио да што дуже задржава Турке, док он не стигне, пошто победи Турке на Делиграду. Прота Матеја Ненадовић је задржао Турке, преговорима у Босни. Када је заменик босанског везира са војском стигао до Шапца, Карађорђе је већ победио на Морави и кренуо је у Подриње. Брзо је стигао до Лајковца, а одатле је кренуо ка шанцу на Кличевцу код Ваљева.

Главнина српске војске под командом Милоша Обреновића тада је прихватила борбу са Хаџи-бегом. Карађорђе је са остатком војске био у околини Шапца 9. августа. Набусити босански Турци упорно су кидисали на српска упоришта тако да је устаничка војска и даље била у смртној опасности. Вожд је због тога наредио да се на источној страни Шапца, на пољу Мишару, подигне одбрамбени шанац. Сваки је војник за заштиту шанца морао прибавити три даске (проштаца). Док је подизан шанац, Лазар Мутап и Петар Јокић су заустављали турске нападе. Следећег дана Турке је заустављала српска коњица, а потом је завладало дводневно затишје током кога су вршене припреме за одсудну битку.

У мишарском редуту - шанцу - подигнутом за само 24 часа, налазила се главнина српских снага - 10.000 пешака, а покретна маневарска јединица коњице јачине 2.000 људи - склоњена је у шуму између села Јеленче и Жабаре. Коњаници су били подељени у две групе. На челу једног крила је био Лука Лазаревић, а на челу другог су били Лазар Мутап и Прота Матеја Ненадовић.

Мишарски редут био је правоугаоног облика, 120 x 110 метара. Фортификацијски радови изведени су професионално. Ровови којима је опкољен били су дубоки и широки по три метра. По ивицама су постављене бркљаче - оштре гране дрвећа из околних шума. У самим рововима пободено је заоштрено коље. На угловима шанца саграђене су табле за топове, а споља, према рогљевима, засеци - оборено дрвеће, дужине 5 до 7 метара, гранама окренутим у правцу очекиваног противника, те вучје ("курјачке") јаме - прикривене рупе с оштрим кољем пободеним на дну. Цео унутрашњи нагиб грудобрана и топовске табле обложени су плетивима и лесама, а на унутрашњем делу грудобрана налазио се бланкет - платформа тако удешена да су борци могли стојати у два реда и несметано једни од других пуцати и међусобно се штитити. У самом шанцу саграђене су под земљом земунице и скровишта, у које је смештена муниција и резервно људство. Такође су изграђене и две велике земунице за прихватање и превијање рањеника. Цео шанац је изукрштан уздужним и попречним саобраћајницама, дубоким два метра, кроз које се слободно могло кретати. Сам грудобран иза рова појачан је храстовим прошћем, да непријатељ, и ако савлада спољне препреке, не може продрети унутра.

Турци су располагали са 20.000 пешака, што је гарантовало скоро двоструку надмоћ.

Битка је почела рано ујутро 13. августа жестоком артиљеријском паљбом по српским положајима. Уследио је напад пешадије.

Да би искористио погодности утврђеног положаја, Карађорђе је забранио стрељачку ватру пре него што Турци доспеју на растојање сигурног домета. Према особинама тадашњих пушака, то је било на 70 до 100 метара од ивице грудобрана.

Турци су наступали у линијском поретку, густим масама. Када би доспели до наведеног растојања, Срби би отворили плотунску ватру из првих врста. Двоврсни распоред стрелаца на банкету омогућавао је, практично, непрекидно стрељачко дејство. Истовремено, српски топови отварали би картечну ватру - дејствовали су оборених цеви, кутијама напуњеним оловним зрнима. Киша олова наносила је знатне губитке Турцима на отвореном. Након што је први напад турске пешадије уз велике напоре одбијен, почео је други неустрашивим, фанатичним јуришем. Карађорђев шанац је био опкољен кад се изненада појавила до тада прикривена српска коњица јуришајући у леђа и бокове непријатеља. Истовремено су се отворила врата редута и српска пешадија кренула је у противнапад. Ово је унело праву пометњу међу Турке.

Без обзира на успех овог изненадног противудара, Карађорђе је био свестан да је бројна надмоћ непријатеља и даље очигледна. Прекинуо је борбу у расутом строју и своје снаге поново повукао у редут. Деморалисани Турци предузели су још неколико млаких јуриша током којих је српска плотунска ватра десетковала њихове редове. Тек тада је уследио одлучан противудар који је довео до победе.

Битка је завршена потпуним турским поразом. Аустријски посматрачи са друге стране Саве су вест о томе послали у Беч. Срби су тријумфовали унаточ бројној надмоћи Турака захваљујући изузетној храбрости и вештини Карађорђа и његових команданата, војвода Луке Лазаревића, Милана и Милоша Обреновића, Јакова и Матеје Ненадовића, Цинцар Јанка Поповића, Стојана Чупића, Петра Молера, Лазара Мутапа, Симе Марковића, Милоша Поцерца и других. На попришту битке остало је између две и три хиљаде погинулих Турака. У мноштву изгинулих Турака били су и сви важнији турски заповедници, међу којима и Кулин-капетан (Мехмед-бег Куленовић), Синан-паша Сијерчић, дервентски капетан, Мехмед-бег Видајић из Зворника. Срби су дошли до великог плена - много оружја, муниције, коња, скупоцених одела и новца. Још је важније то што је опасност која је непрестано претила из Босне отклоњена за неколико наредних година.

Турци су се повукли у логор код Шапца и утврдили се дубоким ровом. Одатле су под окриљем ноћи покушали да побегну у Босну, али су их пресрели Стојан Чупић и Милош Поцерац са 2.000 бораца и нанели им нове тешке губитке.

После победа на Мишару и Делиграду, Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Порта је ферманом дала опроштај Србима због устанка и одобрила Србима аутономију и установљење српског врховног кнеза с тим да Срби плаћају једном годишње царске дажбине у износу од 722.500 гроша.