Izvor: Objava, 23.Feb.2019, 21:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЏЕРЕМИ БЕНТЕМ

Енглески филозоф и правни теоретичар Џереми Бентем рођен је у Хаундсдичу, Лондон, 15. фебруара 1748, као син имућног адвоката. У четвртој години је вредно читао. Пре него што је напунио пету добио је надимак "филозоф".

Његов отац Џеремај Бентем, озбиљан, строг и претерано амбициозан човек, је био одушевљен сазнањем да је одгајио чудо од детета и већ га је видео као будућег министра пре него што се беба одвојила од дадиље.

Јадни Џереми је кљукан грчким језиком, а латински је сам научио. Сваког тренутка су га окруживали учитељи овог или оног предмета.

Плашећи се свог оца, он је дозволио да га гурну у свет закона и права, мада је једино желео да буде хемичар. Читавог свог живота, кад год би се разочарао, тражио је утеху у тајнама хемије у својој приватној лабораторији.

Са дванаест година се уписује на Краљичин колеџ у Оксфорду као најмлађи студент у историји универзитета. Био је нервозан међу старијим студентима и све то му је било мрско. Но, без обзира на све, у петнаестој години добија диплому филозофског факултета, а у осамнаестој и магистарску титулу, после чега је примљен на студије на Краљевској академији у Лондону.

Када је најзад добио дозволу за бављење адвокатуром, његов отац гајио је основану наду да ће му се даровити син једног дана уздићи до највиших политичких функција. Али он је имао на уму нешто сасвим друго. Ноторно срамежљив, водио је повучен живот. Радио је као адвокат кратко и невољно, а онда се опет окренуо студијама. Мада разочаран, отац је свом сину ипак обезбедио финансијску подршку која му је омогућила да постане публициста. Бентем је остварио свој циљ. Отад је лагодно живео у Лондону, посветио се својим политичким, правним и филозофским склоностима и могао себи да дозволи луксуз да излази у јавност искључиво преко својих дела.

Бентемова првобитна амбиција била је да побољша кривично право, али брзо је стигао до фундаменталних питања шта су право и правда по себи. Када је 1789. објавио чувену књигу "Аn Intrоductiоn tо thе Principlеs оf Моrаls аnd Lеgislаtiоn" ("Увод у принципе морала и законодавства") дао је нову поставку правне мисли. Ту је изложио мишљење да је крајњи циљ сваког људског рада задовољство и срећа већине - и због тог његовог "утилитаризма" се највише и памти данас. Залагао се за државу благостања, сексуалне слободе за све, женска права и реформу закона, у време када су такве идеје биле неприхватљиве.

Отац му је умро 1792, ослобађајући га грозног осећања кривице да га је изневерио у његовим очекивањима. Оставио му је мали иметак и породичну кућу у наследство. Кад је Џеремај умирао родио се нови Бентем. Од тада је почео да носи жути шешир и филцане патофне. У свакој соби је поставио клавир или оргуље тако да је увек могао уживати у музици.

Маштао је о чудноватим проналасцима. Имао је идеју да се између зграда попут водоводних цеви положе "цеви за разговор". Скицирао је и "фригадаријум", ледену кућу у облику иглоа за чување плодова из његовог врта, али и јунећих срца и јетри, телећих срца, зечева и пилића, рибе, ракова и лососа.

Био је дубоко заинтересован за реформу казненог закона и планирао је нови тип затвора, који је назвао "паноптикон". Принцип "паноптикона" се састоји у томе што затвореници проводе дан у ћелијама, али не знају да их у неком тренутку посматрају или не. Тиме би се спречиле недозвољене активности и порастао би ауторитет затворске управе, закључивао је Бентем. Бентем је утрошио много година рада и доста новца за реализацију свог "паноптикона", али без успеха.

Онда се латио проналажењa новог језика на којем би могао јасније да изрази своју науку о закону и моралу. Многи су му се ругали због његових "неологизама". Један од његових најбесмисленијих израза био је "Бритибернија" - чак је од владе захтевао да га користи уместо посебних појмова Енглеска, Шкотска и Ирска. Срећом, то никада није схваћено озбиљно.

Читав његов приватни живот у кући на Краљичином тргу је био подређен редовним пословима који су подразумевали исписивање десет до двадесет страница забелешки дневно својим размишљањима о закону, моралу, политици или о било којим другим човековим животним интересима. Ретко је кога виђао пре вечере у седам сати.

Уживао је у ритуалима. Оброци су служени тачно на време. После вечере, без обзира на временске прилике, је одлазио у "послеоброковне кружне шетње". То је требало да буде релаксирајући обилазак врта, мада су гости, које је позивао да му се придруже, морали трчати да би га следили. Био је добар и љубазан домаћин, али кад би сат откуцао једанаест увече, Бентем би наложио послузи да му размести кревет и чак и најугледнији гости су знали да је време за одлазак.

Ритуал одласка у кревет трајао је тачно један сат. Пошто би се свукао и завезао ноћну капицу, пружио би свечано свој џепни сат собару и тражио да му чита наглас. На крају би пожелео лаку ноћ својој мачки и увукао се у врећу за спавање коју је сам направио.

Бентем никада није престао да пише. Поред свакодневних обавезних листова, ту су били бескрајни спискови, каталози, предговори књигама које није ни почињао да пише.

Идеје су му тако брзо навирале да није имао времена да их обради. Понекад би кратко забележио неку идеју на комаду папира и прикачио га на завесу. Сви зидови његове собе били су прекривени листовима папира.

Толико много је писао да је често заборављао шта је урадио. Необично се изненадио једног дана кад је открио неку анализу парламентарне реформе. "Да ли је ово могуће?" - нашкрабао је преко писанија. "Ово нипошто није могло бити моје мишљење!"

Своју "Пустињакову кућу", како ју је звао, је накратко напустио 1825. ради одласка у Париз на консултације са једним лекаром око свог здравља. И тамо је искористио прилику да присуствује седници Врховног суда. Кад је ушао, сви су скочили на ноге, а председник је инсистирао да енглески правник седне са његове десне стране. Његов покојни отац би за тај тренутак дао вечност, да је којим случајем могао да га види.

Бентем је највеће задовољство налазио у раду и у најпознијим годинама свог живота, а својих ритуалних правила се придржавао до последњег дана. Умро је мирно у својој кући 6. јуна 1832 - дан пре него што је Закон о реформама добио краљевску сагласност.

Али, то ниуком случају није био крај Џеремија Бентема. Непосредно пред смрт написао је да тела чувених људи ваља сачувати ради успомене на њихова достигнућа; да сваки човек, када се балсамира, може бити сам себи споменик.

Ексцентрик је тражио да се његово тело после смрти употреби за научна истраживања. Сецирању леша, навео је такође у свом завештању, треба да присуствују његови пријатељи. Касније ће, према Бентемовој жељи, његово тело, добро одевено, бити посађено у столицу, у једном ходнику Универзитетског колеџа у Лондону. Но ту није крај. Бентем је осим тог тражио да његов тако опремљен костур треба да буде присутан на седницама универзитета. Воља славног човека је испоштована, јер је он свој иметак завештао универзитету, под условом да се те одредбе испуне.