Izvor: Objava, 18.Feb.2019, 10:52   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БЕЧКИ КОНГРЕС

Бечки конгрес био је међународни конгрес којим су дефинисане границе у Европи после Наполеоновог пораза. Организатор скупа била је Аустрија, а заседање је почело 1. новембра 1814. уз учешће 216 представника разних земаља. Главне силе - Аустрију, Велику Британију, Пруску и Русију - представљали су кнез Клеменс Метерних (министар спољних послова Аустрије), Роберт Кестлри (министар спољних послова Велике Британије), Фридрих Вилхелм III (пруски краљ) и Александар I (руски цар). Француску је представљао кнез Шарл де Таљеран-Перигор, министар спољних послова. Рад конгреса се углавном обављао у четворној комисији у којој су биле заступљене Русија, Аустрија, Пруска и Велика Британија. У току рада конгреса Таљерану је пошло за руком да унесе раздор међу савезничке државе, тако да је створен тројни савез Велике Британије, Аустрије и Француске против Русије и Пруске (3. јануара 1815). Конгрес је завршио са радом 9. јуна 1815. потписивањем Завршног акта који је имао 121 одредбу.

На Конгресу је решено да ће у састав новоформиране краљевине Низоземске ући некадашња Аустријска Низоземска, али да ће иначе Аустрији бити враћена већина изгубљених територија, укључујући Ломбардију, Венецију и Тирол и да ће, као накнаду за уступање бивше Аустријске Низоземске, добити територију некадашње Дубровачке Републике. Пруска је добила велика проширења: шведску Померанију, Данциг, Познањ, делове Саксоније, Вестфалије и рајнске области. Данска, која је била савезник Наполеона, изгубила је Норвешку која је припала Шведској. Италија је остала расцепкана. На територији бившег Светог римског царства образована је Немачка конфедерација од 39 самосталних држава које су добиле заједничку савезну скупштину у Франкфурту на Мајни под председништвом аустријског цара. Уместо Наполеоновог Великог Варшавског Војводства успостављена је нова краљевина Пољска, у персоналној унији са Русијом, а руски цар проглашен је за краља Пољске. Велика Британија је добила поседе освојене у току француских револуционарних и Наполеонових ратова: Јонска острва, Малту, Цејлон, Гијану у Јужној Америци, Кап и Тринидад, чиме је проширена и учвршћена њена превласт на мору. Донесен је низ одредби којима је проширено значење међународног јавног права (о режиму пловидбе на рекама, о укидању ропства итд.). Конгрес је Европи вратио политичку стабилност, али је то било по цену гушења националних осећања, која су се распламсала у револуције 1848. у западној и централној Европи.