Izvor: Objava, 27.Dec.2018, 18:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ОСМАНСКО ЦАРСТВО

Оснивач Османског Царства је Осман, који је предводио турска племена у Битинији, провинцији у Малој Азији. По њему је и држава коју је створио 1299. године названа османском. Султан Орхан (владао 1326-1362), Османов син, преуредио је и чвршће организовао војску и створио ред јаничара. Орхана је наследио Мурат I (владао 1362-1389) који је основао снажну империју.

Мурат је био жустар командант; постизао је успехе на бојном пољу. Био је и вешт преговарач и где год је било могуће радије је преговорима покушавао да оствари своје освајачке намере него ратом. У његово доба Османско Царство је проширило своје поседе у Европи: покорен је византијски град Солун, а сам Цариград је више пута био у опасности. Тада је византијски цар одлучио да преговара с Муратом и да га призна за врховног владара.

Мурат је погинуо (убио га је војвода Милош) када је са огромном војском кренуо да освоји Србију, која се после смрти цара Душана, 1355. распала на низ самосталних области које су Турци лако освајали једну за другом. Покушај кнеза Лазара да уједини Србе у борби против заједничког непријатеља имао је извесног успеха. До одсудне битке између српске и турске војске дошло је на Косову пољу 1389. Победили су Турци. Срби су после ове битке били принуђени да плаћају данак Турској и да постану њени вазали. Мурата I је наследио син Бајазит, који је наставио освајања у Европи. Бајазит је освојио велики део Грчке и угрозио и сам Цариград, али је морао да пожури у Малу Азију да би зауставио напредовање монголског хана Тамерлана.

Тамерлан је упао у Малу Азију на позив свог савезника, емира од Сиваса, и код Ангоре, 1402. године, потпуно потукао Бајазита. Мала Азија је тада припојена Тамерлановој држави.

Бајазитов наследник Мехмед I живео је у миру владајући земљама које су преостале од Османског Царства. Његов наследник Мурат II (владао од 1421. до 1451) није мислио тако и одмах је 1421. обновио рат против Византије. Тамерланова огромна империја се распала одмах после његове смрти 1405. године, па с те стране није више претила никаква опасност. Мурат је заузео Грчку и довео своје трупе на неколико километара од Босфора. Две године по његовој смрти, Мехмед II Освајач, који га је наследио, освојио је Цариград (29. маја 1453) и тако срушио хиљадугодишње Византијско Царство.

После освајања Цариграда, Турско Царство је почело веома брзо да се шири према северу. Мехмед II Освајач покорио је Србију, 1459, Босну, 1463. и опседао Београд, али није успео да га освоји. У намери да освоји овај "кључ" средње Европе, изградио је на Авали јако утврђење и у њему поставио сталну посаду.

После насилне смрти Мехмеда II у Турској је избио грађански рат који су повели претенденти на престо. После тешке борбе престо је припао Бајазиту II (владао 1481-1512). У току његове владавине Турска је прошла кроз фазу унутрашње консолидације; у ствари извршене су припреме за нов освајачки полет који је уследио кад је на турски престо ступио Селим I (владао 1512-1520). Његове освајачке тежње биле су усмерене према истоку, где је водио веома тежак, али успешан рат с Персијом, и успео да освоји Сирију и Египат (1517). После ових освајања на истоку, намеравао је да се поново окрене Европи и у том циљу вршио је припреме за освајање Родоса, али га је у томе спречила смрт.

Његово дело наставио је његов син Сулејман I Величанствени (владао 1520-1566), најсјајнији владар у историји Османског Царства. Своју владавину започео је походом на Београд, који је после жестоке и дуге опсаде успео да освоји 1521. године. Турске трупе су затим почеле да откидају комад по комад угарске територије. У одлучној бици код Мохача, 1526, до ногу је потукао угарску војску и извршио снажан продор према средњој Европи. У току неколико великих похода на Беч, 1529, 1532, 1541, освојио је велики део Хрватске и Угарске, створивши Будимски пашалук. Освајањем Темишвара и оснивањем Темишварског елајета, Турска је достигла врхунац својих освајања у Европи.

Сулејман I је с подједнаким успехом ратовао и на истоку и на афричком континенту, а његова флота, под командом Хајредина Барбаросе, господарила је Средоземним морем и успела да освоји Тунис и Алжир. Кад је победио и Персију, његово царство протезало се од средње Европе до Тигра и од Атлантика до горњег тока Нила. Умро је у току свог шестог похода на Беч, опседајући Сигет, који је херојски бранио хрватски бан Никола Зрински, 1566. године.

Османско Царство у његово доба доживљава свој апогеј како војни тако и културни. Покорени немуслимански народи имали су у османској држави слободу вере. Били су ослобођени војне обавезе и као замену су плаћали султану годишњи харач (главарину), док су Турци задужени за одбрану. Уз помоћ великог везира, султан је апсолутни господар, у исто време цивилни, војни и верски.

После смрти Сулејмана I, моћ Турског Царства почела је постепено да слаби. Наследио га је Селим II (владао 1566-1574), који је послове око управљања царством препустио свом великом везиру Мехмеду Соколовићу, одважном, мудром и веома популарном државнику. У току кипарског рата (1570-1573), успео је да освоји Кипар, али је у поморској бици код Лепанта 1571. године уједињена хришћанска флота (шпанска, венецијанска, папска, француска, ђеновљанска и малтешка флота) под командом Дон Хуана Аустријског уништила турску флоту. И поред тога што су мировним преговорима Турској потврђене освојене територије, њена моћ на мору претрпела је ударац од кога се више никад није потпуно опоравила.

Селима II је наследио Мурат III, којим почиње низ слабих владара у Турској, особито после убиства Соколовића, 1579. године.

Крајем XVI и у току XVII века настају ратови европских сила и Турске, у којима се против ње дижу и поробљени народи. После друге неуспешне опсаде Беча, 1683 (граду је са својом војском притекао у помоћ пољски краљ Јан Собјески), и образовања "Свете лиге" европских држава, Турска трпи све теже поразе и губи многе освојене области: Карловачким миром 1699. и Цариградским 1700. изгубила је Славонију, Угарску, делове Хрватске и Далмације, Мореју, Азов. У XVIII веку, у ратовима против Аустрије (1716-1718), (1737-1739), Русије (1768-1774) и Аустрије и Русије (1787-1792) Турска доживљује нове поразе.

Почетком XIX века балкански хришћани устали су у коначну борбу за своје национално ослобођење од Турског Царства. То је прво пошло за руком Србима, који су подигли два велика устанка: 1804-1813. и 1815, и успели да извојују своју слободу. Затим су то, 1821, учинили и Грци. Стварању слободних националних држава знатно су допринели и успешни ратови Русије против Турске и руске дипломатске интервенције. Турска је принуђена да призна независност Грчке и аутономност Србије. У току XIX века западноевропске силе пружају подршку Османском Царству да би спречиле његово потпуно распадање. У Кримском рату (1853-1856) Велика Британија, Француска и Пијемонт су ратовали на страни уздрмане Турске против Русије. После устанка у Босни и Херцеговини (1875) и рата који је водила са Црном Гором, Србијом и Русијом (1876-1878), Турска је потписала Санстефански уговор (1878), допуњен исте године на Берлинском конгресу: признала је независност и територијална проширења Србије, Црне Горе и Румуније, као и оснивање Бугарске и Источне Румелије. Морала је пристати и на аустроугарску окупацију Босне и Херцеговине. У првом балканском рату (1912-1913), против Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, Турска је изгубила све своје европске територије осим Једрена и дела Тракије.

У првом светском рату (1914-1918) Османско Царство се придружује Централним силама, Немачкој и Аустро-Угарској, и уз немачку помоћ одбија покушај искрцавања Британаца у Дарданелима, који бране прилаз Цариграду. Међутим, британска војска је потукла Турке у Палестини и Месопотамији. Пораз у првом светском рату значио је крај многонационалног Османског Царства. Турска је 30. октобра 1918. у Мудросу потписала капитулацију.