Izvor: Objava, 07.Dec.2018, 14:13   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈУНАЧКИ ГРАД

Алексиначки крај ослобођен је у Првом српском устанку јануара 1806. године. У пролеће те исте године Вучо Жикић, бивши капетан у аустријској војсци, родом из Маврова у Македонији, који је по избијању Првог српског устанка 1804. године прешао из Срема у Србију и придружио се устаницима, подигао је шанац на Делиграду.

Тада су подигнута два шанца. Један с десне, а други с леве стране Јужне Мораве. Шанац с десне назван је први или прави Делиград, а с леве назван је шанац на Топољаку. Оба шанца су била тако подигнута да се видело све до Алексинца.

У главном шанцу било је за нужну одбрану 1.000 војника, а за успешну одбрану било је потребно 2.000 војника. Сем пешадије, ту је била и коњица, и то на источној страни шанца који је био у облику правоуглог троугла док су на хипотенузи биле две капије, једна за пешадију и друга за коњицу.

Главне битке у Првом устанку овде су вођене 1806, 1807, 1809. и 1813. Командант у главној Делиградској бици - која је трајала шест недеља, у јулу и августу 1806 - био је Петар Добрњац. Он је 1807. послат у помоћ Миленку Стојковићу, па је командант шанца био Жикић који је, 1809. године, погинуо од турске гранате баш у шанцу који је изградио.

Године 1813. Турци су поново напали Делиград. Пошто нису могли да га освоје, они су Делиград опсели, заобишли и кренули даље у освајање Србије.

Делиград је 1813. године пао два месеца после пада Београда и устаничке Србије. У Делиграду је остављена посада од 3.000 Гружана и Рудничана, а остатак војске послат је да брани Србију од Турака који су надирали са истока, запада и југа. Када је делиградска посада чула да је Србија пала, напустила је утврђења, расула се у мање одреде и наставила герилску борбу.

Делиград, иначе, значи јуначки град (дели - јунак, град - утврђење, бедем).