Izvor: Objava, 06.Dec.2018, 14:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ИМПЕРИЈАЛИЗАМ

У XIX веку огромно је проширен европски утицај на остали део света. У старом веку су постојала велика царства, а XVI и XVII век су сведоци стварања великих трговачких империја Шпаније, Холандије и Португалије. Међутим, XIX век је период највеће европске прекоморске експанзије када је утицај Европе први пут допро до разних раса и народа. Епоха империјализма започела је 1819. када је Велика Британија стекла право обављања трговине у Сингапуру, које је купила од султана од Џахоре. До 1914. више од 500 милиона људи живело је под колонијалном влашћу.

Економски и војно снажније земље су јаку империјалистичку политику подупирале неким идеологијама, које су покушале да дају рационално и научно објашњење новој колонијалној експанзији, као и њено оправдање. Те теорије често су се заснивале на претпоставци о несумњивој расној супериорности белаца европског рода над другим народима и расама. Теорија природне селекције, коју је изнео енглески биолог и природњак Чарлс Дарвин (1809-1882), протумачила је порекло врста објашњавајући како су преживеле и развијале се само оне животињске и биљне врсте које су могле да се одрже у одређеним (и тешким) условима. Према том начелу природна селекција је омогућавала да у борби за опстанак преживе само они појединци који су имали посебно повољна својства. Иако је Дарвинова теорија била ограничена искључиво на биологију, његова начела, посебно начело борбе за опстанак, злоупотребљена су од стране неких теоретичара који су их применили на друштвену стварност XIX века. Ови реакционарни теоретичари пошли су од претпоставке да у борби за опстанак најјачи морају да победе и наметну се слабима и тако су дошли до тога да су оправдавали израбљивање људи и народа који су сматрани слабијима.

Ове расистичке теорије назване су социјалним дарвинизмом. Социјални дарвинизам подстакао је бели расизам. Сваки колонизаторски народ сматрао је своју нацију најбољом, али су се сви слагали да су Азијати и Африканци инфериорне расе. Ова расистичка пропаганда ширила се по европским земљама и САД и постала оправдање за колонијалну поделу света. Те су теорије биле веома честе и раширене. Многи стручњаци и научници су их прихватили дајући тиме привид научног једној дискриминаторској и неоснованој идеологији.

Појавиле су се многе књиге које су подржавале империјалистичке идеје, неке чак сасвим отворено, друге управљене против колонизованих народа, који се сматрају кориснима само као радна снага колонизатора.

Међу примерима политичара који су цело деловање заснивали на идејама супериорности био је и британски министар за колоније Џозеф Чемберлен, који је 1895. рекао: "Ја на првом месту верујем у Британско Царство, а на другом у британску расу. Уверен сам да је британска раса највећа од свих империјалистичких раса које је свет видео, и то кажем не ради глупог хвалисања, него као чињеницу доказану успесима које смо постигли управљајући великим поседима ових малих острва; и због тога сам уверен да не постоје границе њиховој будућности."

Белци се нису задовољавали тиме да траже истакнуто место међу другим народима, него су желели да "одреде" вредност колонизованих раса и њихове способности.

У речима француског филозофа Ернеста Ренана налази се ова тужна потврда: "Природа је створила расу радника. То је кинеска раса, која је изванредно вешта у мануелним пословима и готово је потпуно лишена осећаја части; владајте њом праведно, узимајући од ње, у замену за добру владавину, одговарајућу корист за освајачку расу, она ће бити задовољна. Раса сељака, то је црна раса: с њом поступајте добро и људски и све ће бити у реду. Раса господара и војника, то је европска раса. Нека свако ради оно за шта је створен и све ће бити у реду."

У Кини је 13. јуна 1900. избио устанак потлачених слојева становништва (сељака и градске сиротиње) против угњетавања домаће феудалне класе и против страних империјалиста. Домаћи угњетачи, на челу са царицом Цу-Ши, позвали су стране трупе у помоћ. Тако се у Кини искрцао савезнички експедициони корпус од чак 70.000 војника из Немачке, САД, Јапана, Велике Британије, Аустралије, Британске Индије, Француске, Аустро-Угарске, Русије и Италије који је већ 14. августа у крви угушио устанак.

Тврдећи да су Азијати и Африканци инфериорни и нецивилизовани, бели човек је могао да увери самог себе да је његово освајање цивилизацијски чин, мада је у ствари реч о обичном искоришћавању и испуњењу жеље за влашћу над афричким и азијским земљама.

Овакав начин размишљања делиле су чак и цркве, које су често отварале пут војницима и трговцима слањем својих мисионара.

Белгијски кардинал Мерсије, на пример, написао је у свом пасторалном писму 30. октобра 1908, поводом припајања Конга Белгији: "Колонизација (...) се показала, у плановима Провиђења, као колективни чин милосрђа, који једна супериорна нација дугује у одређеном тренутку расама без наслеђа и која је попут имплицитне обавезе у супериорности њене културе."

У целој Европи оснивана су колонијална друштва која су подупирала експанзионистичку политику коју су оспоравали само малобројни гласови, који су се дизали да би осудили лицемерје тобоже цивилизаторских намера или осудили израбљивање. Међу тим малобројнима били су социјалисти. Важан критички став изрекао је у Француској републиканац и леви радикал Жорж Клемансо. У свом говору посланицима француске скупштине 30. јула 1885. Клемансо је рекао: "Супериорне расе! Инфериорне расе! Како смо брзоплети! Што се мене тиче, ја у то не верујем, посебно након што сам видео да немачки научници доказују да Француз припада раси која је инфериорнија од Немаца. Не, не постоје права тзв. супериорних раса над тзв. инфериорним расама. Постоји борба за живот, кобна потреба коју морамо утолико више држати у границама правде и права што се више уздижемо у цивилизованости. Освајање које прижељкујете није ништа друго него злоупотреба силе коју научна цивилизација примењује над рудиментарним цивилизацијама како би загосподарила човеком, мучила га и исцедила из њега сву снагу ради профита тобожњег цивилизатора."

Целу другу половину XIX века највеће европске силе делиле су међу собом Африку и Азију. На крају века Европљанима су се придружиле и две нове ваневропске силе: Јапан и САД.

Њихов експанзионизам није био друкчији од европског.

Европљани нису више сами господарили светом: САД су, пошто су стекле апсолутну превласт на америчком континенту, кренуле путем будуће светске силе. Средиште политичке и економске иницијативе почело се преносити из Европе у САД.

Међутим, 1869. Европа је започела нову експанзионистичку фазу свечаним отварањем Суецког канала. Овај вештачки канал секао је танку копнену нит која је спајала Средоземно море с Црвеним, и даље Индијским океаном, тзв. Суецку превлаку. На тај начин су се источна Африка и Азија отвориле европским бродовима, који више нису морали да обилазе афричке обале.

Тим пролазом и тим смером кренула је империјалистичка политика свих највећих европских сила: од Велике Британије, која је освојила највећи део источне Африке, до Француске, која се учврстила у Индокини.

Велика Британија је била најмоћнија поморска и колонијална сила Европе и њено царство, које се протезало на тридесет милиона квадратних километара и бројало четиристо милиона становника, било је највеће на свету.

Друго колонијално царство, премда просторно мање и мање настањено, било је француско, које је такође укључивало многе афричке територије. Колонијални поседи Шпанаца, Португалаца и Холанђана, некад велики и богати, били су много мањи. Последње у колонијалној трци биле су Италија, Белгија и Немачка, које су ипак успеле да добију свој део колача у Африци.

САД су учврстиле своју хегемонију на америчком континенту. Председник Кливленд је 1895. мирно рекао: "Данас су Сједињене Државе практично господар овог континента и њихова наређења су закон за поданике (...)." Због одбијања Колумбије да уступи земљу за изградњу канала, САД су подстакле у земљи побуну која је довела до оснивања мале државе Панаме (1903.); нова република одмах је дала САД тражено подручје и 1914. канал је отворен, што је олакшало пловидбу између обала САД и азијских земаља.