Izvor: Objava, 01.Dec.2018, 16:04   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈУГОСЛОВЕНСКА КРАЉЕВИНА

Југословенска идеја настала је још у XIX веку. Углед Србије порастао је међу јужнословенским народима у Аустро-Угарској после стицања независности (1878), а нарочито после победа српске војске у балканским ратовима. Међу политичким представницима Хрвата и Словенаца било је заговорника уједињења Јужних Словена. На почетку Првог светског рата јасно се дефинисала југословенска идеја, која је подразумевала ослобођење свих Јужних Словена од аустроугарске власти и њихово уједињење са Краљевином Србијом.

Настанку заједничке јужнословенске државе претходили су политички договори. У њима су учествовали представници српске владе на челу са Николом Пашићем, Југословенски одбор на челу са Антом Трумбићем и Народно вијеће Словенаца, Хрвата и Срба.

У децембру 1914. године, Народна скупштина Србије у Нишу је потврдила изјаву српске владе да је ратовање Србије "постало у исто време и борба за ослобођење и уједињење све неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца".

Током 1915. године у Паризу је настао Југословенски одбор, са циљем да заинтересује савезнике да помогну остварење југословенске идеје. Најпознатији чланови су били: Иван Мештровић, Франо Супило, Никола Стојановић.

Крфска декларација из 1917. године представљала је следећи корак у остварењу југословенске идеје. Овим документом је истакнуто уређење будуће државе.

Паралелно са војним успесима Србије на Солунском фронту, у Загребу је октобра 1918. године проглашено стварање Државе Словенаца, Хрвата и Срба.

Женевском декларацијом из новембра 1918. године још једном је потврђена идеја стварања заједничке државе.

Регент Александар Карађорђевић је 1. децембра 1918. у Београду прогласио уједињење Краљевине Србије са Државом Словенаца, Хрвата и Срба у заједничку државу, названу Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца.

Краљевина СХС је призната на Версајској конференцији 1919. године. Обухватала је предратну територију Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе и простора Аустро-Угарске на којима су живели Јужни Словени. Простирала се на средишњем делу Балканског полуострва, од средњег тока Вардара на југоистоку до Алпа на северозападу, укључујући и јужни део Панонске низије. Имала је излаз на Медитеран, преко источне обале Јадранског мора. Почетком 20-их година у Краљевини СХС живело је око 12 милиона становника, и то претежно на селу, где су се бавили земљорадњом. Индустрија је била слабо развијена, а фабрике су претежно оснивали странци. У држави је деловало више политичких странака. Најзначајније српске странке биле су Народна радикална странка (вођа Никола Пашић) и Демократска странка, које су се залагале за централистичко уређење државе. Најмоћнија хрватска странка је била Хрватска републиканска сељачка странка на челу са Стјепаном Радићем. ХРСС првобитно није прихватио монархију. Странка се залагала за федерално уређење државе. Њени посланици до 1925. године нису хтели да учествују у раду Скупштине, а тада су прихватили монархију и променили име у Хрватска сељачка странка. Остале утицајне странке у држави биле су Словенска људска странка и Југословенска муслиманска организација. Године 1919. основана је Социјалистичка радничка партија (комуниста), која је на Другом конгресу у Вуковару (1920) променила име у Комунистичка партија Југославије (КПЈ). Крајем 1920. године донета је уредба (Обзнана) којом је забрањен рад ове странке. Одговор комуниста били су политички атентати. Августа 1921. године донет је Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави, на основу којег је Народна скупштина поништила посланичке мандате комуниста, који су од тад деловали илегално.

Први устав је донет на Видовдан 28. јуна 1921. године, па се стога зове Видовдански. Према том уставу, краљ Александар је добио најшира овлашћења - сазивао је и распуштао Скупштину, потврђивао и проглашавао законе и био врховни командант војске. Овај устав озаконио је централистичко уређење - свим државним пословима управљало се из једног центра (Београда).

Многи, нарочито хрватски и словеначки политичари били су незадовољни уређењем државе. Између присталица и противника Видовданског устава учестале су оштре расправе у скупштини и на страницама штампе. Криза је достигла врхунац у јуну 1928. године када је посланик Народне радикалне странке Пуниша Рачић у скупштини пуцао на посланике Хрватске сељачке странке. Вођа странке Стјепан Радић је рањен и касније је преминуо, док су његов брат Павле Радић и Ђуро Басаричек убијени.

После атентата у скупштини краљ Александар укида Видовдански устав, распушта Скупштину и заводи лични режим. Диктатуру је увео 6. јануара 1929. године а за председника владе поставио генерала Петра Живковића. Извршио је реорганизацију државе. Поништио је вековне границе Срба, Хрвата и Словенаца и покушао да уништи њихова национална обележја стварањем нове, југословенске нације. Држава се од 3. октобра 1929. године звала Краљевина Југославија. Држава новог имена подељена је на 9 управних јединица - бановина, којима су у име краља управљали банови.

Оваква политика краља Александра довела је до стварања сепаратистичких организација, усташког покрета и македонске пробугарске организације, које су насилним путем радиле на рушењу Југославије.

После две године диктатуре, краљ Александар је одлучио да обнови уставност и парламентаризам, мада у ограниченом обиму. У септембру 1931. године "дарује" народу нови устав (Септембарски или Октроисани), којим је диктатура ублажена.

У спољној политици краљ Александар је имао више успеха. Са Француском је успоставио чврсте пријатељске односе. Са Румунијом и Чехословачком ствара савез Малу антанту (1922), а са Грчком, Турском и Румунијом Балкански савез (1934). Ови савези склопљени су ради очувања версајског поретка.

Краљ Александар је убијен у Марсеју октобра 1934. године приликом службене посете Француској. С обзиром да је његов најстарији син Петар II Карађорђевић био малолетан, формирано је Намесништво на челу са кнезом Павлом Карађорђевићем. Уз кнеза Павла овај период је обележио и нови председник југословенске владе, Милан Стојадиновић. Био је један од најбогатијих људи у држави, економиста по струци, оснивач нове странке - Југословенске радикалне заједнице. Целокупна унутрашња и спољна политика се налазила у његовим рукама. У унутрашњој политици у потпуности је следио краља Александра, и то га је довело у отворени сукоб са вођом ХСС Влатком Мачеком. Променио је курс спољне политике и ослонац тражио у фашистичкој Италији и нацистичкој Немачкој. У фебруару 1939. године поднео је оставку. Кнез Павле је за председника владе поставио маргиналну политичку личност, Драгишу Цветковића. Започели су преговори са Влатком Мачеком у вези са федералним преуређењем земље. Договором је створена Бановина Хрватска.

У јесен 1940. године Немачка, Италија и Јапан склапају савез (Тројни пакт) коме су приступили и суседи Југославије (Мађарска, Румунија и Бугарска). Влада Цветковић-Мачек доноси одлуку о приступању Југославије Тројном пакту и о томе потписује Протокол (25. марта 1941. године). На улицама Београда и других градова тада избијају велике демонстрације против владе и потписаног Протокола. У ноћи 26/27. марта официри југословенске војске на челу са генералом Душаном Симовићем изводе државни удар, збацују владу и Намесништво и проглашавају краља Петра II пунолетним. Немачка без објаве рата напада Краљевину Југославију 6. априла 1941. године бомбардовањем Београда у коме је страдало много цивила. Југословенска војска капитулирала је 17. априла, а краљ Петар II и чланови владе напуштају земљу. Југославија је подељена између Немачке и њених савезника. У лето 1941. године Немци су у смањеној и окупираној Србији образовали Владу народног спаса са генералом Миланом Недићем на челу. Банат је припојен Србији, али је био под управом домаћих Немаца (фолксдојчера). Већ 10. априла 1941. године проглашена је Независна држава Хрватска (НДХ) на челу са Антом Павелићем, идеологом и вођом усташког покрета. Део Словеније припојен је Немачкој, док је Мађарска окупирала Бачку, Барању, Међумурје и Прекомурје. Бугарској је припао већи део Македоније и југоисточна Србија. Италији су припојени делови Словеније, Хрватског приморја и Далмације те Бока Которска. Црна Гора је пала под италијанску окупацију, а западни део Македоније, Косово, Метохија и источни део Црне Горе припали су Великој Албанији.

Крај Другог светског рата у Југославији представљао је победу партизана и социјалистичке револуције. Југословенска држава добила је ново име, облик владавине, државно и друштвено уређење.