Izvor: Objava, 23.Nov.2018, 10:34   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ТИЦАНОВА БУНА

После победа српских устаника над Турцима у Првом српском устанку код Иванковца (1805), на Мишару и на Делиграду (1806), а нарочито после освајања Београда (1807), порасло је не само код Срба у Србији него и у целом српском народу уопште самопоуздање, а нарочито је увећан углед Карађорђа. Устанички војвода Станоје Главаш предложио је тада Совјету да се и Срби у Срему и Банату подстакну на буну против Аустрије, што је Совјет одбио.

Без обзира на негативан став устаничког вођства у Србији према идеји о дизању на оружје Срба преко Саве и Дунава, у Срему је на Румском властелинству грофа Карла Пејачевића, тадашњег великог жупана сремског, избила побуна Срба сељака. Побуну је покренуо, 3. априла 1807. године, кнез у Вогњу Теодор Аврамовић Врбавац и одмах упутио позиве у Буђановце, Брестач, Суботиште, Добринце, Сибач, Петровце, Путинце, Бешеново и у друга места заказавши скупштину у Вогњу 6. априла на коју су требало да дођу наоружани представници општине и да одлуче шта да предузму ради олакшања тешког стања на спахилуцима.

Али се у Вогњу није смело остати, пошто се ово село налазило у равници, а било је без шуме и сасвим близу Митровице (у којој се налазило седиште Петроварадинске регименте). Стога су побуњеници решили да пренесу седиште акције у Врдник, на Фрушкој гори. Већ 5. априла упутио је Врбавац позив на побуну прњаворским кнезовима у Крушедолу, Гргетегу и у Нерадину. А у другом писму од истог дана, упућеном у Буђановце, Брестач, Суботиште, Добринце, Сибач, Петровце, Путинце, Мале Радинце и Краљевце, упозорава он кнезове ових села: "Таки да избереш колико више момака са оружјем, и послати амо, к нама у Раваницу, у наше число које содржи веће 405 момака под барјаком стоји. Ако ли послати нећеш, тврду веру имај, нећеш добро проћи. Како писмо примиш, таки купи чету, и четобаше пред њима. Нареди паметна, који ће људе довести к нама. Прођи око Руме и другога места куда је кому пут, нимало не мисли да се плашиш, до три дана биће нас 3.000, ако више не буде." Па, затим, у додатку писма каже: "Није против цара ова скупштина."

У писму манђелоском кнезу поближе је одређено шта има да се уради како би се дошло до што већег броја побуњеника и оружја. Има, "брез свакога узрока, да се нама потруди што брже може доћи од две главе по један, од три главе, од четир главе два, од пет или шест глава колико може се, како види са оружјем, какве има, дуге и мале пушке, барут, и олово, и гвоздене виле, ножеве и сабље, како који има, и два кмета оправити у Раваницу, ујутру до 7 сати да је у Раваници под пет барјака. Нека нимало не сумњају. Ако то не учине, нека гледу куда ће." Врбавац је потписао писма као "кнез целе армаде наше". Истог дана и из истог места потписао се, на другим актима, као "четобаша" и "старешина инсурекције" и "командант вогањски". Међутим, припреме за буну нису протекле незапажено од спахилука и власти у Руми. Одмах је обавештена војна власт а ова је одмах приволела митрополита Стефана Стратимировића да интервенише. Митрополит је већ 7. априла позвао подручно свештенство да утиче на народ да се смири. Запретио је црквеним проклетством позивајући се на божанско порекло сваке власти и тврдећи да свако противљење властима значи прекршај Божијих заповести.

Ноћу између 6. и 7. априла побуњеници су, на путу из Крушедола у Ириг, пресрели властелинског директора Антала Фелкиша и његова сина те их одвели у шуму, док је провизор успео да им побегне.

Митрополит је 8. априла кренуо из Карловаца у Раваницу међу побуњенике како би их смирио. Међутим, његово изненађење није било мало када је, увече тога истог дана, видео да су сви прилази устаничком логору били поседнути од устаника, који су држали пушке уперене на фијакер шестопрег у којем је био митрополит. На челу ове чете био је Теодор Аврамовић звани Тицан, родом из Јаска. Тада му је било 43 године, а до 1806. године провео је у аустријској војсци седамнаест година. Митрополит је обавестио побуњенике да долази да расправља како да се отклоне узроци који су довели до њиховог оружаног устанка, а њима је саветовао да се окану побуне. Тражио је да му се у манастир пошаљу старији и умеренији људи на разговор. Још док је митрополит говорио, одједном га је Тицан прекинуо и рекао: "Не дивани даље. Ми добро знамо да су тебе наше крвопије спахије послале да овамо међу нас дођеш, па да нам тако ласкаво говориш, да нам обећаваш да ће бити боље, а када би то боље дошло то Бог нека зна. Теби је лако, ти си пун свакојакога добра и блага, ти си пун дуката као шаран љусака, а видиш ли какав је јадан народ, патник и го и бос, не може само бесним спахијама да доста наради. Видим на теби је свила и кадифа, а ми сиротиња једна, подерани, видиш ти се возиш на сјајном позлаћеном интову, а ми многи немамо ни једне тракаре, таљиге, видим ти се возиш на шест бесних вранаца, а на њима позлаћени амови, а ми... видиш. Ти и твоје владике седите у златним дворовима, а многа наша сиротиња нема ни колибе, видиш ти и ваше спахије уживате цео овај Срем, а ми и што имамо спахије нам отимају... Народ вам је последња брига. Ти и твоје владике можете народу помоћи, ви сте близу царева престола, па реците тамо оно што је паметно, што је од користи за ваш народ, јесте то ти и твоје владике све можете, али нећете. Него, силази са ти' каруца доле, скидај те свилене аљине па амо у логор, у народ, народ те је и попео у ону високу столицу, метнуо те у оне златне дворе, а сад су ти и народне крвопије прече од народа... Знам, дошао си овамо да обећањима обманеш народ, можда ћеш се и помоћи, али знај да се онда нећеш у двор вратити, учинићу те народним робом, јербо стајеш на пут његовој срећи и слободи..."

Изненађен, збуњен, па и уплашен, Стратимировић се са својом пратњом повукао у манастир Раваницу, а Тицан је позвао све ту присутне побуњенике на заклетву.

Иако иступ митрополита међу побуњеницима није био успешан, убрзо се показало да је већ сам његов долазак био од пресудног утицаја на судбину буне. Већи део вођа буне са Врбавцем и Пантелијом Остојићем на челу одлучио је да се одазове позиву митрополита Стратимировића на преговоре, али се томе одлучно успротивио Тицан. Митрополит је ипак успео, и 9. априла дошло му је неколико старијих људи на разговор. Митрополит им обећава да ће се њиховим жалбама изаћи у сусрет само ако се разиђу кућама, затим да ће бити дата амнестија за све који су учествовали у побуни. Све то је формулисао у три тачке: прво, да се побуњеницима даје генерална амнестија; друго, да цар одређује објективну комисију која ће испитати њихове жалбе и тужбе; и треће, да побуњенике за време рада комисије не терају на кулук и да им се остави на уживање недавно одузето земљиште. Митрополит је узео обавезу и да посредује код Генералне команде у Петроварадину да се сви ови услови испуне. Митрополит је у својој мисији успео. Неке општине, као буђановачка, одмах су приволеле властелинство да им опрости.

Својим преговорима са Вогањцима, који су представљали већину побуњеника, митрополит је давао времена аустријским властима да прикупе што више војне снаге за угушење буне. Царска војска се све више и са свих страна приближавала Раваници и целом побуњеничком подручју: из Петроварадина, Осијека, Винковаца, а хусари (коњаници) из читаве Славоније. На челу целе операционе војске био је фелдмаршал-лајтнант барон Павле Давидовић (Србин) који је одмах похитао према Вуковару да се састане са сремским поджупаном Томом Бубановићем и да се споразумеју о заједничкој акцији граничарских и провинцијалних власти.

У међувремену Тицан је напустио Врдник и са одредом од 300 побуњеника прешао на Илочко властелинство принчева Одескалкија, да би онде организовао побуну. Пошто су војне снаге барона Павла Давидовића блокирале цело подручје према коме је напредовао Тицанов одред, до сукоба је дошло 9. априла код Бингуле. Командант хусара је тражио да се побуњеници разиђу. Уместо одговора побуњеници су припуцали, а хусари отворили снажну паљбу, после чега командант три хусарска полуескадрона нареди јуриш. Дванаест побуњеника је погинуло (међу њима су и рањеници које су хусари све поубијали), двојица заробљена, а остали су се разбежали у оближње шуме. На страни хусара је рањен један војник.

Потера је 12. априла ухватила Тицана у Јаску, спровела га у Ириг и затворила у касарну. Њему је, после неколико дана, и поред јаког обезбеђења пошло за руком да развали металне решетке на прозорима и побегне са тројицом осталих коловођа. Крећу према Сави, намеравајући да се пребаце у Србију. У Грабовцима на Сави, кад је већ био на домаку слободне Србије, Тицана су 4. маја ухватили граничари Срби. После хватања је спроведен у Руму, а затим у Вуковар где му је суђено. Осуђен је на смрт и погубљен у Вуковару крајем 1809. године. Најпре је мучен на точку, а затим рашчеречен.

До Тицанове буне је дошло на подручју Румског и Илочког властелинства између Војне границе и јужне стране Фрушке горе. У побуни је учествовало свега двадесетак села. Побуна није успела јер није била добро припремљена, а њени организатори су располагали са недовољно људства, слабо наоружаног. Власт је била одмах обавештена и располагала је далеко надмоћнијим снагама, док се наде вођа побуњеника, да ће им се придружити и граничари и остали провинцијалци у Срему, па и у Бачкој са Потиском крајином, нису испуниле.