Izvor: Objava, 19.Nov.2018, 18:07   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПРУСКА ДРЖАВА

Историјску основу пруске државе чинила је најпре грофовија Бранденбург, словенски Бранибор, чију су територију освојили немачки феудалци Албрехт Медвед и Хајнрих Лав од Полапских Словена крајем XII века. Почетком XIII века (1226) витезови тевтонског реда освојили су и Источну Прусију, покоривши литавско племе Прусе, па су Полапски Словени и литавски Пруси били делом истребљени, делом претворени у кметове и понемчени. Да би се бројно становништво држало у покорности, и из тежње за даљим продирањем на исток, Бранденбург и Источна Прусија имали су од самог почетка карактер војно-граничних области Светог Римског Царства са чврстим војничким уређењем. Бранденбуршки гроф постао је у XIV веку један од најмоћнијих немачких феудалаца, па је Златном булом цара Карла IV добио 1356. и звање курфирста (изборног кнеза), с правом да као један од седморице најкрупнијих феудалаца учествује у избору светог римског цара. Витезови тевтонског реда су после пораза у бици код Гринвалда (1410) и закључења мира у Торуњу (1411) признали врховну власт Пољске. Грофовијом Бранденбург завладао је 1415. Фридрих Хоенцолерн, оснивач будуће немачке династије Хоенцолерна, а 1525. члан ове династије Албрехт завладао је и Источном Прусијом користећи реформацију. Спајањем Бранденбурга и Источне Прусије, које је потпуно извршено тек 1618, постала је пруска држава. Фридрих Вилхелм (владао 1640-1688) увео је прве сталне порезе и сталну војску чији су официри били племићи (јункери), а војници су били мобилисани сељаци кметови. Хабсбуршка лоза је 1701. признала Фридриха III (владао 1688-1713) за пруског краља под именом Фридрих I. Краљ Фридрих Вилхелм I (владао 1713-1740), звани "краљ-наредник", завео је крут војнички апсолутизам (40.000 људи под оружјем) с којим су се јункери брзо помирили како би своје кметове држали у још већој стези. Да би добио што више средстава за војску, Фридрих Вилхелм I протерао је из земље или отпустио многе уметнике, филозофе и професоре; тражио је слепу послушност од војника и грађана, прогласивши начело да је дужност грађана да слушају, а не да мисле. Краљ Фридрих II Велики (владао 1740-1786), добар државник и велики ратник, истакао се у рату за аустријско наслеђе (1740-1748), а у седмогодишњем рату (1756-1763) пружио је отпор удруженим снагама Француске, Аустрије и Русије. Обезбедио је насељавање и земљорадничку колонизацију својих земаља. Знатно је проширио пруске границе: у рату за аустријско наслеђе, од Аустрије је одузео Шлезију, а од Пољске у првој деоби Пољске 1772. одузео делове западне Пољске, чиме је Прусија стала у ред европских великих сила. У другој и трећој деоби Пољске 1793. и 1795, Прусија се још више проширила на исток: добила је Гдањск, Торуњ, Познањ, Варшаву и др. Француска револуција и Наполеонови ратови озбиљно су угрозили феудални поредак у целој Европи, па и у Прусији у којој су сељаци били право робље јункера; стога је Прусија, заједно са Аустријом, била прва феудална велика сила која је започела рат против револуционарне Француске 1792, али је побеђена код Валмија. Била је члан и многих каснијих феудалних коалиција против револуционарне и Наполеонове Француске. Нарочито тешке поразе нанео јој је Наполеон I (битке код Јене и Ауерштата и пад Берлина) 1806, после чега је Тилзитским миром изгубила територије западно од Лабе и пољске земље. Међутим, после Наполеоновог пада и по одредбама Бечког конгреса 1815, Прусији је враћен део изгубљених територија а припојене су јој и земље на средњој и доњој Рајни, део Помераније и Саксоније, чиме је знатно проширена. После припајања богате Рајнске области, капиталистички и индустријски развитак захватио је заосталу Прусију толико да су се и сељаци почели ослобађати кметовских обавеза откупом. У вези са тим постављало се све оштрије питање политичког уједињења Немачке као основног предуслова за даљи капиталистички развитак; питање је било хоће ли уједињење бити извршено под вођством Аустрије или Прусије које су у Немачком Савезу (Dеutschеr Bund) биле највеће државе. Утицај Прусијe све је више јачао науштрб аустријског, па је под њеним вођством 1834. склопљен Царински савез (Zоllvеrеin) између свих немачких држава сем Аустрије, чиме је у ствари постигнуто привредно уједињење Немачке. Покрет за уједињење Немачке под вођством Прусије посебно је дошао до изражаја у револуцији 1848. И док су за време Фридриха Вилхелма IV (владао 1840-1861) Хабсбурговци пружали отпор, он је постао пресудан за време Вилхелма I (владао 1861-1888) и под руководством његовог канцелара Бизмарка. После пруске победе над Аустријом код Садове (1866), Немачки Савез се претворио у Севернонемачки Савез, састављен од немачких држава северно од Мајне. Четири године касније, Прусија је победила Француску (француско-пруски рат, 1870-1871), и пруски краљ се прогласио за немачког цара као Вилхелм I (Версај, 1871). Отада се историја Прусије поклапа са историјом Немачке, у којој је она остала средиште; тако је 1919. поднела готово све губитке које је Немачка доживела, а после пада Пруске Краљевине постала је главна слободна држава у њој (новембар 1918). За време нацистичког режима (1933-1945), који је Немачку претворио у унитарну државу, Прусија је изгубила независност. Одлуком савезничког Контролног савета од 25. фебруара 1947. пруска држава је укинута и територијално рacформирана.