Izvor: Objava, 12.Nov.2018, 12:56   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА АУСТРИЈЕ

Аустријске земље су крајем VIII века доспеле под франачку власт, а после распада Франачког Царства 843. Аустрија је припала Немачкој. Отон I је образовао Источну марку која се 996. назвала Оstеrrеich. Средином XIII века Аустрију је, заједно са словеначким земљама, присвојио чешки краљ Отокар II, али је овај после пораза 1276. морао да је уступи Рудолфу II Хабсбуршком. Од тада до 1918. прошлост Аустрије је везана за династију Хабсбурговаца.

До краја XV века Хабсбурзи су, поред Аустрије и Штајерске, добили део Истре, Крањску, Трст, Горицу и словеначке поседе грофова Цељских, и тиме окупили тзв. унутарње аустријске покрајине. Снагу Хабсбурзима дала је и чињеница што су од 1438. до 1806. бирани за цареве Светог Римског Царства. Максимилијан I је 1477. задобио Бургундију, а Фердинанд I је после угарског слома на Мохачком пољу 1526. постао краљ Угарске и Чешке.

Један део угарских земаља освојила је 1541. Турска, а Ердељ је остао као војводство породици Запоља. Хабсбуршка монархија налази свој главни разлог за окупљање земаља у борби против турског надирања. Етнички разнородна, економски доста заостала, са укорењеним феудалним институцијама, она је ипак сачувала своју целовитост. Разлика између тзв. наследних земаља и земаља круне Св. Стефана повремено је изазивала унутрашње потресе, али је интегритет Монархије ипак сачуван. Од XVI века, особито од 1579. кад је основан Карловац, започело је успостављање Војне границе. До 1606, кад је миром у Житва-Тороку успостављена равнотежа, Аустрија је с највећим напорима одолевала турском притиску и плаћала Порти годишњи данак за део припојених угарских територија. Турци су чак опседали Беч 1529. У рату 1663-1664. Аустријанци су добили битку код Св. Готхарда, али је равнотежа ипак задржана мировним уговором у Вашвару, повољнијим за турску страну. У противофанзиву су прешли после турског слома под Бечом 1683. и миром у Карловцима 1699. добили земље до Уне и Саве. Ратом за шпанско наслеђе (1701-1714) Хабсбурговци су добили Шпанску Низоземску, Напуљско краљевство и Милано, а после новог рата против Турака миром у Пожаревцу 1718. источни Срем, појас босанске територије уз Саву, Србију до Западне Мораве, Банат и Малу Влашку. Тиме је Аустрија ушла у ред великих сила. Истовремено, Аустрија претвара Трст и Ријеку у слободне луке, а њен економски успон обележен је усвајањем меркантилистичке политике. Династијско питање настало због тога што Карло VI није имао мушких потомака решено је доношењем тзв. Прагматичке санкције (1713), која је у Европи призната до 1748. У међувремену Аустрија је Београдским миром 1739. после пораза у рату против Турске изгубила северну Босну и Србију и Малу Влашку, и њене јужне границе ће се све до 1878. задржати на Дунаву и Сави. На северу, Аустрија је добила највећег ривала у Пруској која јој је 1763. коначно узела Шлеску. Крајем XVIII века Аустрија је, учествујући у деоби Пољске, добила Галицију. У току француских револуционарних и Наполеонових ратова, Аустрија је изгубила неке територије, али их је већину вратила одлукама конгреса у Бечу 1815. и добила Дубровник. У XVIII веку Аустрија је имала своје просвећене владаре, Марију Терезију и Јосифа II, који су унапредили привреду, извршили мелиоризацију Подунавља, модернизовали школство, заводили верску толеранцију итд. И поред тога она је у XIX век ушла као феудална и клерикална држава са све наглашенијим присуством нерешеног националног питања. Од 1806, кад је Наполеон укинуо Свето Римско Царство, назив цара понели су Хабсбурзи као владари Аустрије. Као носиоци владарског легитимизма, они су у револуцији 1848-1849. сачували целину царевине захваљујући војној помоћи Русије и завели апсолутизам. Хабсбуршка монархија је ипак била анахронизам, и то се прво показало у Италији. Италијански национални покрет био је пре свега усмерен против аустријске власти у Ломбардији, Венецији, Парми, Модени и Тоскани, као и против власти шпанских Бурбона у Напуљској Краљевини (владали од 1735). Аустрија је потпуно истиснута из Италије после два рата, против Француске и Сардинске Краљевине 1859. и против Пруске и Италије 1866. Пруска је поред тога избацила Аустрију из Немачке где је образован Севернонемачки савез под пруском хегемонијом.

После тога је склопљена 1867. Аустро-угарска нагодба и Хабсбуршка монархија је претворена у двојну државу, Аустро-Угарску. Аустрији, као царевини, припале су тзв. наследне земље, а Угарској као краљевству, тзв. земље круне Св. Стефана. По нагодби од 1868. Хрватска са Славонијом је добила аутономију у оквиру Угарске. Оба дела државе била су равноправна, са својим владама и парламентима. Заједнички је био владар, цар за аустријске, а краљ за угарске земље, затим војска, дипломатија и финансије у оквиру заједничких трошкова. Овим актом власт је у монархији подељена између Немаца и Мађара као владајућих народа. Аустро-Угарска је због нерешеног националног питања и даље остала историјски анахронизам. Словенски народи били су незадовољни поготову што је аустроугарски империјализам био против њих усмерен: окупација Босне и Херцеговине 1878. и њихова анексија 1908, притисци на Србију и Црну Гору, удруживање после 1879. с немачким империјализмом.

Нападом на Србију 1914. Аустро-Угарска је непосредно изазвала први светски рат, у коме је доживела пораз и распад.

Од дела бивше државе насељеног аустријским Немцима образована је Република Аустрија. По завршетку рата од 1920. до 1938. Аустрија је парламентарна федерална република. Унаточ напору хришћанско-социјалистичког канцелара Шушнига да сачува самосталност, Аустрију заузима Хитлерова војска после насилног удара национал-социјалиста 11. марта 1938 (Аншлус).

Аустрија је у саставу Трећег Рајха до немачког пораза 1945; отада је под окупацијом четири савезничке силе, све до 1955. када је постала независна неутрална држава. После другог светског рата поново је уведен уставни систем из 1920, те је Аустрија савезна држава са девет покрајина које имају своје владе и скупштине и одређену самосталност. Аустрија користи свој неутрални статус за плодну међународну активност, те је често домаћин многих међународних скупова. Од 1995. Аустрија је чланица Европске уније.