Izvor: Objava, 03.Nov.2018, 19:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА ФРАНЦУСКЕ

Келти (Гали) који су насељавали области данашње Француске у вековима пре наше ере, били су богат народ који је својим суседима извозио гвожђе, пшеницу и грожђе. Након дуге и исцрпљујуће борбе с њиховим вођом Верцингеториксом, Јулије Цезар их је 52. године пре наше ере покорио и учинио Галију делом Римског царства, што је она и остала наредних 500 година.

Када су у 5. веку Готи и Визиготи напали Западно римско царство, Римљани су напустили Галију, коју су убрзо населила германска племена с истока. Међу њима су били и Франци, који су населили највећи део Галије. Њихов краљ Кловис примио је хришћанство и устоличио се у Паризу. Тековине његове владавине биле су име, вера и главни град Француске.

Пред крај 8. века читавом Француском, с изузетком Бретање, владао је мудар краљ и вешт војсковођа Карло. Однео је победу у читавом низу битака, нарочито борећи се против Саксонаца, и успео да освоји готово читаву територију бившег Западног римског царства. Папа је Карла 800. године у Риму крунисао за цара.

После смрти Карла Великога, Верденским уговором 843. године његово се царство распало на Француску, Немачку и Италију, чиме започиње историја Француске као државе. Први њен владар био је Карло II Ћелави (владао 843-877. године), унук Карла Великог. Крајем 10. века световни и црквени феудалци збацили су династију Каролинга и изабрали новог краља, Ига Капета, оснивача династије Капета (987-1328. године). За време првих Капета започело је опадање краљевске власти и снажење крупних феудалаца. Сукобе феудалаца у Француској искористили су још почетком 10. века Нормани и освојили северозападни део Француске (911. године), Нормандију (како је касније по њима названа), која је враћена француском краљу тек у 13. веку. И енглески краљеви су откидали део по део феудалне Француске. Док су се моћни племићи, попут војвода од Нормандије, Бургундије и Бретање борили уз краља или против њега, водили међусобне ратове и одлазили у крсташке походе, обични људи су обрађивали земљу која је била власништво феудалаца, а вешти клесари су подигли величанствене катедрале у Шартру, Паризу, Ремсу и другим градовима. Катедрале су биле попут великих камених књига, које су неписменим људима могле да објасне суштину хришћанске вере. Иначе, у средњем веку католичка црква је и у Француској била изузетно утицајна. Крајем 12. века црква и грађанство почели су помагати француским краљевима да оснаже своју власт и сузбију феудалну самовољу. Филип IV Лепи (владао 1285-1314. године) постао је тако моћан да му дотадашњи савез са грађанством и црквом није више био потребан. Штавише, био је први владар који је из сукоба с римским папом изашао као победник ("авињонско ропство папа"). Да би се одужио грађанском сталежу на новчаној помоћи коју му је пружио у борби против папе, Филип IV је сазвао Скупштину сталежа 1302. године, у којој је отада, поред племства и свештенства, био заступљен и трећи сталеж.

Током касног средњег века Француска је трпела пошасти куге, глади и рата. Енглески краљеви, потомци Вилијема Нормандијског, полагали су право на велики део северне и западне Француске, па су од 1337. до 1453. године ове две земље готово непрестано ратовале. Јованка Орлеанка је помогла да се Енглези истерају из Француске. Крај Стогодишњег рата уједно је значио и уједињење француских територија, престанак феудалне самовоље и почетак јачања централне власти. Крајем 15. и у 16. веку водили су француски краљеви низ безуспешних ратова са Хабсбурзима за освајање Италије (1494-1559. године). И француска флота налазила се у саставу савезничке флоте европских хришћанских држава која је уништила турску флоту у поморској бици код Лепанта 1571. године.

Француски поморци, међу којима и Жак Картије, прикључили су се истраживачким походима током 16. века, па су француски трговци и мисионари имали прилике много тога да науче о Северној Америци. Истовремено, сликари и писци потпадају под утицај италијанске ренесансе. Идеје протестантизма, које су у Француску стигле из Женеве, изазвале су хугенотски покрет. Сукоби хугенота и католика претварали су се у грађанске ратове. Краљ Анри IV (владао 1589-1610. године), оснивач династије Бурбона и покатоличени хугенот, решио је верско питање Нантским указом 1598. године, којим је призната слобода вероисповести. За време његове владавине привреда је напредовала и започето је стварање француског колонијалног царства. Луј XIII (владао 1610-1643), уз помоћ кардинала Ришељеа, окончао је процес стварања апсолутистичке монархије. Француско племство се дигло на устанак али није успело да укине краљев апсолутизам ("фронда").

Апсолутистичка монархија била је у зениту за Луја XIV (владао 1643-1715), званог Краљ Сунце. Уместо да се ослања на племство, Луј XIV је плаћао чиновнике уз чију помоћ је владао државом. Убедио је племство, тиме што их је ослободио пореза, да се преселе у његову огромну палату - Версај. Иако је државна религија била католичанство, Луј је у почетку био толерантан према протестантима, али је касније укинуо Нантски указ након чега је мноштво протестаната напустило Француску. Његову војску предводили су одважни генерали, па је ратовима проширио француске границе и учврстио француску превласт у Европи. Француска је уз то била и најбогатија и најпросвећенија европска земља. За Луја су радили многобројни сликари, музичари и писци, од којих је најпознатији био комедиограф Молијер.

Сунце се чинило одговарајућим симболом за краља који је Француску овенчао славом, али се на небу јављало и све више облака. Ратови су били скупи. Сиротиња Француске је плаћала све више и више порезе. Лујеви наследници су били далеко слабији владари, па су у 18. веку у Француској незадовољни били и богати и сиромашни подједнако.

Све веће супротности између општег економског развоја током 18. века (брзи успон трговине, индустрије и поморства) и феудално-апсолутистичког режима, нарочито су се заоштриле у време владавине Луја XVI (владао 1774-1792. године), и прерасле у тешку финансијску, политичку и социјалну кризу и проузроковале Француску револуцију, која је почела 14. јула 1789. године када је маса сиромашног народа који није могао себи дневно да приушти ни комад хлеба кренула на огромну тврђаву Бастиљу у Паризу у којој је, између осталог, био и затвор, и заузела је. Тај датум се данас у Француској обележава као државни празник. Током Француске револуције гиљотинирани су Луј XVI, његова супруга Марија Антоанета и мноштво племства.

Начела Француске револуције била су "слобода, једнакост и братство". Међутим, међу револуционарним вођама водила се борба око тога како треба водити земљу. У свеопштем метежу на власт су у јуну 1793. године дошли екстремисти јакобинци. Уследила је "владавина терора" која је трајала до 27. јула 1794. године. За то време је око 300.000 људи било ухапшено, више од 40.000 је било гиљотинирано, а неки су умрли у затвору пре почетка суђења.

И поред свега, револуционари су успели да побољшају услове живота обичних људи, а њихова дела и данас слави француска химна, "Марсељеза", настала управо у време Револуције.

Убрзо су се револуционари нашли у рату са бројним европским земљама. Један од заповедника француске војске, Наполеон Бонапарта, приграбио је власт 1799. године, а пет година касније се сам крунисао за цара. С променљивим успехом ратовао је с готово свим земљама Европе. У тим ратовима, Наполеон је окупирао Швајцарску и Португалију, створио низ вазалних држава (Рајнски Савез, Напуљска Краљевина и Велико Варшавско Војводство) али и претрпео низ пораза, од којих је коначан био онај код Ватерлоа 1815. године. У периоду "рестаурације" (1815-1830. године), краљеви Луј XVIII и Карло X служили су се белим терором у обрачуну са присталицама Револуције и Наполеона. Ипак, Француска је у том периоду помогла грчку борбу за ослобођење од Турака, када су 1827. године француска, британска и руска флота у поморској бици код Наварина уништиле турско-египатску флоту. Јулска револуција 1830. године је присилила краља Карла X на абдикацију. Под окриљем крупне буржоазије, власт је преузео Луј Филип (владао 1830-1848. године), чију владавину карактеришу успон финансијске и индустријске буржоазије и устанци израбљиваних радника. Гушење грађанских слобода јача опозицију присталица републике, а привредна криза изазива незадовољство међу ситном и средњом буржоазијом, што је све довело до фебруарске револуције 1848. године и проглашења Друге Републике (1848-1851. године). У периоду Другог Царства француска војска је, заједно са британском и америчком војском, интервенцијом у Кини помогла кинеској царској војсци у гушењу устанка угњетених сељака и градске сиротиње 1864. године. Пораз код Седана (1870. године) у француско-пруском рату (1870-1871. године) довео је до пада Наполеона III и стварања Треће Републике (1870-1940. године).

Крајем 19. века живот у Француској се убрзано мењао. Железнице су побољшале превоз људи и робе. Пољопривреда се развијала, тако да су земљорадници могли да произведу више квалитетније хране. Људи су се са села селили у градове. Власници уносних предузећа, нарочито оних везаних за железницу, брзо су се богатили. С позориштима и операма као средиштима друштвеног живота, Париз је постао културно средиште света.

Француска мода је већ тада почела да утиче на облачење људи у свим крајевима света. Пред крај века, сликари, као што су Моне и Реноар, и композитори, попут Равела и Дебисија, стекли су светску славу. Дотад невиђене представе у дворанама Фоли Бержер и Мулен Руж постале су омиљена забава Парижана и туриста. Није ни чудо што се ово раздобље често назива "Lа Bеllе Еpоquе" - лепо доба.

Током 19. века Француска је изградила огромно колонијално царство, пре свега у Африци и Индокини. Француска се захваљујући колонијама убрзано богати и развија. Ради обезбеђења и јачања утицаја у Европи, као противтежу немачко-аустријско-италијанском Тројном савезу, склапа савез са Русијом (1893. године) и Великом Британијом (1904. године) који прераста у Антанту. У Првом светском рату, Француска је имала значајну улогу на Западном (битке на Марни, код Вердена и на Соми и пробој фронта), али и на Балканском и Солунском фронту; пружила је велику помоћ српској војсци и избеглицама, после њиховог повлачења преко Албаније, а француска војска учествовала је и у пробоју Солунског фронта и ослобођењу Србије.

Иако је Француска била међу главним победничким силама у Првом светском рату, становништво је било исцрпљено ратом. Додатно се све погоршало и економским урушавањем до кога је дошло тридесетих година прошлог века.

У Другом светском рату Француска се поново супротставила Немачкој. Била је поражена и окупирана од нациста 1940. године. У окупираној Француској деловао је Покрет отпора. Уз помоћ Британаца и Американаца, генерал Де Гол је 1944. године ослободио Француску. Данас је Француска чланица Северноатлантске алијансе, Европске уније и спада међу најбогатије земље Европе и света.