Izvor: Objava, 03.Nov.2018, 13:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О ОТМИЦИ

У Србији су се отимале дјевојке до нашега времена. Млада су момчад врло радо ишла у отмицу, и често су нудили један другога: "Ајде море да ти отмемо ту или ону дјевојку." У отмицу се иде с оружјем какогод на војску. Кашто отмичари довребају дјевојку код стоке, или кад пође на воду, па је ухвате и одведу; а кашто ударе на кућу ноћу (као хајдуци), па обију кућу и свежу дјевојачкога оца и браћу, док нађу дјевојку и одведу. Кашто се побију дјевојачка браћа и рођаци с отмичарима и буде доста меса: као што је у Јадру (у селу Клупцима) године 1805 погинуо дјевојчин брат и један отмичар; и дјевојку опет нијесу могли отети. За то отмичари не смију ласно да ударе на кућу гдје знаду да има много рода у дјевојке, а особито гдје је село сложно: јер и сељаци, како стану пушке пуцати и учини се буна, спопадне сваки своју пушку па трчи у помоћ. Свему је селу срамота кад се из села отме дјевојка, а отмичарима још већа кад се врате јалови. Кад отмичари докопају дјевојку у руке, онда је већ не ће оставити, макар сви изгинули; ако ли се дјевојка стане затезати и не ће да иде, онда је вуку за косе, и деру штапом као вола у купусу. Отмичари не смију ићи с дјевојком момачкој кући; него је одведу у шуму, и тамо је вјенчају у каквој колиби (пударској или пастирској), или гдје у шуми. Поп мора вјенчати ако му се и не ће, јер хоће да га бију. Кад дође потјера у село, онда ови откуд су отмичари, изиђу преда њих лијепим начином и граде мир. Ако се тако помире, добро; ако ли род дјевојачки оде кадији на тужбу, онда морају доћи и отмичари с дјевојком. Кад угледа мати дјевојку на мешћеми, а она се стане бусати рукама у прси, и јаукати: "Куку мене! ево роба мога." Кад се почну судити, кадија најприје пита дјевојку: "Или је сила, или драга воља?" Ако рече дјевојка да је сила, и да она не ће с онијем момком живљети ни данас ни сјутра, макар је сву исјекли на комаде, онда зло по отмичаре: морају лежати у апсу и плаћати глобу. Ако ли дјевојка рече (као што понајвише бива): "Није сила, веће драга воља: ја ћу за њим и у гору и у воду", онда отмичари даду штогод кадији, па се помире с дјевојачкијем родом, и одведу дјевојку кући те чине свадбу. Кашто потјера не нашавши отмичара с дјевојком у селу попали ономе за кога је дјевојка отета и родбини његовој куће и остало све што изгорјети може, пак се најпослије опет помире. Највише се догоди те отимају дјевојке кад момак запроси дјевојку па му је не даду; а кашто је и не просе (кад знаду да је не ће дати), него управо отиду и отму, а момак је није ни видио. Дјевојке отимају понајвише момчад која немају родитеља, или ако их имају, а они их не слушају, него се скићу којекуда; а за поштена момка и од поштена рода слабо ће кад отети дјевојку, нити ће такови момак отићи у отмицу. Црни је Ђорђије био забранио отимати дјевојке: издао је заповијест да ће свакога момка за кога отму дјевојку погубити; попа, који вјенча отету дјевојку, обријати (распопити); кума, дјевера и старог свата шибати, а осталијем отмичарима сваком по 50 батина ударити. Пошто Турци 1813 године обладају Србијом отмица се опет поврати, али је послије кнез Милош Обреновић судивши неколицини по закону Карађорђијеву истријеби са свијем у подручју својему, а под владом Турском јамачно је и сад у обичају.

(Из "Српског рјечника" Вука Караџића из 1852. године)