Izvor: Objava, 02.Nov.2018, 09:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

РЕФОРМАЦИЈА

Током средњег века многима се чинило да је живот највиших представника Цркве у супротности са хришћанским начелима. Одатле се рађају први покушаји реформисања путем разних црквених редова и бројних јеретичких покрета који су се ширили многим деловима Европе.

Почетком XVI века ова потреба за реформом Цркве била је снажнија него икад и довела је до драматичног раскида у римокатоличком свету. Мартин Лутер (1483-1546) био је син власника малог рудника у Немачкој. Имао је строго породично васпитање, студирао је на универзитету у Ерфурту и прикључио се реду августинаца. У 25. години био је професор у Витенбергу где је тумачио Библију.

Године 1517, дубоко огорчен, закуцао је на врата витенбершке катедрале својих 95 теза, у којима је тврдио да папа нема моћ да дели опроштај од греха и да се вечни спас не може купити.

Лутер је одрицао папи и непогрешивост и сматрао да се црква треба одрећи световне власти. Осим тога, августински свештеник је сматрао потпуно некорисном црквену хијерархију и изнад свега опасном, јер се уплитала у однос верника са Богом. Верник је могао сам да тумачи и шири Божју реч, уздајући се у Божју помоћ.

Непосредна последица оваквог начина размишљања била је визија потпуне једнакости између клера и лаика. У таквом светлу једнакости улога и "духовне моћи" постала је очигледна и потребна редефиниција свештеничке службе. Ако су свештеници имали важност и идентитет који је био једнак оном у лаика, није било потребно да им се намеће целибат, који је стога био одмах укинут.

Реакција папе била је, наравно, оштра: искључио је Лутера из Цркве, кога је у међувремену и цар Карло V ставио ван закона тако да је свако ко га је срео могао и требало је да га убије.

Августинац је нашао уточиште у Вартбургу код кнеза Фридриха Мудрог, где се посветио превођењу Новог завета са латинског на немачки, у намери да омогући и обичном народу да разуме Божју реч.

Његову реформу подржавало је богато племство, које се надало да ће извући користи из раскида са папом и Римом. Прва је произилазила из чињенице да је, с обзиром да је делегитимисано највише црквено звање, тиме делегитимисан и цар, кога је крунисао папа. Осим тога, племству се пружала прилика да се домогне црквених поседа.

Други друштвени слојеви били су такође заинтересовани за реформу Цркве; витезови су се надали да ће моћи да поправе свој економски положај; сељаци су се, позивајући се на идеју праведности из јеванђеља, надали ослобођењу од кметства, тлачења и повратку земље која је некад била заједничка, док је нису присвојили феудалци.

Године 1534. енглески краљ Хенрик VIII ударио је темеље Англиканској цркви. То и није била верска реформа: вера је краљу послужила за остваривање политичких циљева.

Хенрик се у ствари противио лутеранској реформи, па је чак написао памфлет против ње. Али кад је папа Климент VII одбио да поништи његов брак са Катарином Арагонском, краљ је извршио притисак на парламент да се изгласа закон којим се одбацује папин ауторитет и енглески краљ поставља за поглавара Енглеске цркве. Краљ није увео велике промене у постојеће црквено учење, али је конфисковао црквена добра и укинуо црквене редове.

У Женеви је Лутерово учење проучавао, преузео и развио Жан Калвин, који је пошао од претпоставке да је човек биће огрезло у греху које стално тежи злу, а само Божја милост може избавити људе. Али не све: Господ већ зна ко ће горети на ломачи у паклу, а ко ће бити спасени и ући у Цркву изабраних.

У таквој туробној атмосфери укинути су плес, игре, раскош, забава. Добар верник време је проводио у молитви, прочишћењу духа, моралним дужностима и раду. Они који се нису повиновали новом начину живота били су прогоњени и често осуђивани на смрт. Сукоби и оптужбе почели су да раздиру нове тек рођене протестантске цркве: све доктрине сматрале су да су у праву и ко год је изнео неку сумњу био је оптужен за јерес. Због таквих оптужби живот су изгубили многи мислиоци, филозофи и научници.

Римокатоличка црква нашла се у врло тешкој ситуацији која је захтевала неодложно и одлучно деловање. Папа Павле III сазвао је 1545. Тридентски сабор који је преиспитао читаво католичко учење. У овој ревизији, која је названа Противреформација (у знак супротстављања Лутеровој реформи), Римокатоличка црква се заложила за јачање свог унутрашњег морала, за подстицање широког покрета јеванђелизације и
за изградњу нових цркава, универзитета и семинара.

Да би спречила ширење "греха" међу људима, Црква је одлучила да бди над културним круговима: године 1559. састављен је "Индекс забрањених књига", на који су доспеле све књиге које нису биле у складу са учењем Римокатоличке цркве, као и оне које су могле изазвати неке сумње. Главна последица тог новог система цензуре, који је тешко погодио право човека на слободу мишљења, била је да су књижевници почели да делују под тајним именима или су емигрирали у малобројне земље у којима је владала толеранција, као што су били градови Сангало и Базел у Швајцарској, Ливорно у Италији и цела Холандија.