Izvor: Objava, 23.Okt.2018, 20:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СРЕДЊИ ВЕК

У европској историји, средњи век је трајао од пропасти Западног римског царства, 476. године, до открића Америке 1492. године. Било је то хиљадугодишње раздобље пуно немира и сукоба.

После пропасти Западног римског царства, већи део западне Европе преузели су варвари.

Ислам је, из своје постојбине на Блиском истоку, почео да се шири и према Европи. До 750. године, Арапи су контролисали север Африке и југозапад Азије и постали су опасност по Византијско царство. 674-678. покушавали су да освоје византијску престоницу Константинопољ, али без успеха.

Папа је 800. године крунисао франачког краља Карла Великог (742-814) за цара. То је био покушај да се Европа поново уједини под хришћанским владарем. Чврста 14-годишња владавина Карла Великог као цара била је кратко, мирно раздобље просвећености које се окончало његовом смрћу. Структура моћи заснована на повезаности царева и папа постала је доминантна карактеристика средњег века.

После смрти Карла Великог, Викинзи су отпочели серију напада и освајања која је потрајала скоро 200 година. Њихов утицај осећао се од реке Волге на истоку до Ирске на западу. Упади Викинга на подручја западне Европе престали су после пораза који им је нанео енглески краљ Харолд, у 11. веку.

1095, папа је позвао европске хришћане да потисну муслимане и поврате света хришћанска места у Палестини. Тај позив резултовао је крсташким ратовима, који су стајали живота хиљаде муслимана и хришћана, а потрајали су готово 200 година.

Након пораза нападача попут Викинга, муслимана и Авара, владари Европе почели су да се међусобно боре за превласт. Краљеви Енглеске и Француске водили су Стогодишњи рат (1337-1453) око власти у Француској. Породица Хабзбург из Аустрије је водила дуге ратове да би освојила нове земље.

Средњевековна Европа била је подељена на краљевства, војводства, бискупије и друге државне целине. Извор већег дела богатства било је пољопривредно земљиште. Феудални систем управљања земљом и народом развијен је у Француској у 10. веку. Краљеви су давали земљу племићима и витезовима за војну службу. Сваки племић је морао да се закуне на верност свом господару. Племићеву земљу су обрађивали сељаци који су му плаћали својим вишком рада и усева. Сељаци су плаћали и велике намете Цркви у виду десетине. Многи су радили као слуге у домаћинствима богатих.

За разлику од сиротиње, која је живела од данас до сутра, богаташи су уживали у удобном, чак и луксузном животу. Богата властела често је приређивала раскошне гозбе и банкете којима је прослављала разне догађаје. Били су то званични обеди који су трајали сатима, с бројним јелима од зачињеног меса која су заливана медовином и вином.

Болештине и епидемије биле су у Европи уобичајене и нису штеделе ни богате ни сиромашне. Црна смрт (облик бубонске куге), која је стигла из Азије, харала је 1347. Европом и однела животе 25 милиона људи, готово трећину тадашњег европског становништва.

У 12. веку Европа је постала изузетно богата. Трговци и занатлије су формирали гилде и еснафе - моћне организације које су својим члановима наметале прописе и правила и контролисале цене у Европи као целини. Оне су помогле развој занатских вештина и подстакле трговину међу државама. Гилде и еснафи су потпомагали и побољшање животних и радних услова најнижих маса.

У 15. веку у хришћанским друштвима Европе отпочело је раздобље стабилности и експанзије уметности, знања, трговине и истраживања. Откриће Америке 1492. означило је крај средњег века и почетак новог раздобља европске историје.