Izvor: Objava, 10.Okt.2018, 18:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЧОЛАК АНТА СИМЕОНОВИЋ

Рођен је у Призрену 1777. године. У младости је заволео неку лепу муслиманску девојку. Сазнавши за то, њени рођаци крену да убију младог љубавника. У бекству, Анта тешко рани једног из потере и одјаше одмах, без застанка и одмора, чак до Београдског пашалука. У Београду је постао ћурчија (мајстор за израду одевних предмета од коже) и вешт трговац. Када је једном приликом отишао у Призрен да обиђе рођаке, Анта је купио много сваковрсне робе за свој београдски дућан (радњу), међу којом и силно оружје, а највише танких пушака - "танчица". На повратку чује да је избила буна против дахија. Одмах преда сву робу (сем пушака) једном пријатељу, Турчину, да је он даље продаје, а сам се упути ка Тополи.

Тамо се са богатим даровима, танчицама, придружио Карађорђу и устаницима. Убрзо је придобио вождову наклоност. Својом сналажљивошћу и одличним познавањем Београда и српских путева био је бескрајно користан устаницима и добијао специјалне задатке. Тако је предводио одред војника са којим умало није успео да продре до црногорске границе.

Овај Карађорђев план о заједничкој борби две српске државе је на крају доживео неуспех. Године 1811. проглашен је за војводу крушевачког.

Анта Симеоновић је надимак "чолак" добио због рањене шаке. После слома Првог српског устанка напустио је Србију и, након краћег боравка у изгнанству у Аустрији, отишао у Русију. Тамо је мирно живео до 1830. године када је султановим хатишерифом Србија добила извесне атрибуте независности. Тако су се стекли услови за повратак многих избеглих устаничких старешина међу којима је био и Анта.

У сада Милошевој Србији добија службу: посао у окружном суду, а ускоро и пензију од 140 талира. Своје преостале године мирно је проживео у Крушевцу и Крагујевцу. У Крагујевцу је и умро 23. августа 1853. године.