Izvor: Objava, 03.Okt.2018, 16:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈУГОСЛАВИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Други светски рат (1939-1945) био је најразорнији сукоб у досадашњој историји света. Његови узроци су у незадовољству на првом месту Немачке и Италије уређењем Европе и света после завршетка Првог светског рата. Политика нацистичке Немачке била је заснована на проширењу "животног простора" немачке нације, што је подразумевало физичко истребљење многих народа (Јевреја, Словена, Рома). Међусобно супротстављени савези, силе Осовине (Немачка, Италија, Јапан) и Антифашистичка коалиција (Велика Британија, САД, СССР) водили су рат у Европи, Азији и Африци.

Током првих година рата, Краљевина Југославија се нашла у потпуном ратном окружењу. Сви њени суседи изузев Грчке били су под окупацијом или су приступили силама Осовине. У таквим околностима кнез Павле Карађорђевић преузима одговорност за државу и народ. Свестан чињенице да Велика Британија није у стању да војно помогне и заштити Краљевину Југославију, а да је сама Југославија немоћна да се супротстави Немачкој, доноси одлуку да држава приступи Тројном пакту фашистичких сила. Документ је потписан у Бечу 25. марта 1941. године.

Група официра предвођена генералом Душаном Симовићем извршила је државни удар, збацила Владу и намесништво, а краља Петра II Карађорђевића прогласила пунолетним. Генерал Душан Симовић постао је председник нове владе. У Београду су организоване демонстрације на којима је народ дао подршку одбацивању Тројног пакта.

Немачка је без објаве рата напала Краљевину Југославију у зору 6. априла 1941. године. Отпор је трајао свега једанаест дана, до 17. априла 1941. године. Највећа разарања доживео је Београд. Поред стратешких циљева, немачки авиони бомбардовали су и цивилне објекте. Погинуло је неколико хиљада грађана. У бомбардовању је страдала и зграда Народне библиотеке, у којој су се налазила документа непроцењиве вредности. Посебно су се истакли браниоци Београда, пилоти југословенске авијације. Југословенска влада и краљ Петар II напустили су земљу, а савезници су их признали за чланове Антифашистичке коалиције.

У Загребу, 10. априла 1941. године, проглашена је Независна држава Хрватска (НДХ). Обухватала је територије Хрватске, Босну и Херцеговину и Срем. На челу НДХ био је Анте Павелић, вођа усташког покрета.

Усташе су тежиле стварању етнички чисте НДХ. Трећину Срба су одлучили побити, трећину покатоличити, а трећину иселити. Терор усташа присилио је српско становништво да већ у јуну 1941. године започне оружану борбу.

После потписивања капитулације, територија Југославије је била подељена између чланица сила Осовине. Србија се налазила под непосредном управом Немачке. Немци су формирали Владу народног спаса на челу са Миланом Недићем. Он је прихватио ову незахвалну функцију не би ли се спречило даље страдање српског народа.

У Србији је отворено са окупатором сарађивао Димитрије Љотић, који је формирао Српски добровољачки корпус - љотићевце. Јунак из Топличког устанка 1917. године, Коста Миловановић Пећанац, формирао је четничке одреде које је ставио на располагање Влади народног спаса.

Од почетка окупације, стрељање и одвођење у логоре били су свакодневна појава. Од лета 1941. године постојао је закон по коме је за сваког убијеног односно рањеног немачког војника убијано 100 или 50 Срба. Велика страдања цивила десила су се на почетку "казнене експедиције" немачког генерала Франца Бемеа. У јесен 1941. године била су извршена масовна стрељања над хиљадама цивила у Крагујевцу, Краљеву и подринском селу Драгинцу. Најдрастичнији пример етничког чишћења у Југославији је страдање више од 80.000 српских цивила на Козари 1942. године, које су Немци и усташе побили или одвели у логоре.

Београд је био једини град у Европи са три концентрациона логора, Бањицом, Сајмиштем и Топовским шупама. Логори су постојали и у Нишу и Шапцу.

На територији НДХ, Срби су највише страдали у логорима Јасеновац и Стара Градишка. Ту су примењиване најсуровије методе ликвидације људи.

На територији Југославије, а посебно Србије, од лета 1941. године деловали су партизански и четнички покрети отпора.

Четнички покрет формирала је група југословенских официра, непосредно после априлског рата, на Равној гори, близу Ваљева. Вођа Равногорског покрета био је пуковник Драгољуб Дража Михаиловић.

Име четник представља традиционални назив за српског борца, члана војне јединице - чете. Влада Краљевине Југославије у Лондону именовала је Михаиловића за команданта Југословенске војске у отаџбини и министра војске. Добио је чин генерала.

Најзначајнија политичка организација четника био је Централни национални комитет, на челу са Драгишом Васићем. Ово тело је окупљало српске интелектуалце, присталице монархије.

Политички циљ Равногорског покрета био је обнављање Краљевине Југославије, као федерације Србије, Хрватске и Словеније, с тим што би се у оквиру Србије налазили и Босна, Херцеговина, део Далмације, Срем, источна Славонија, Банат, Бачка, Барања, Косово и Метохија, Македонија и Црна Гора.

Партизански покрет је формиран 22. јуна 1941. године, на дан напада Немачке на СССР. Покрет је формирала КПЈ, а за команданта Главног штаба партизанских одреда Југославије постављен је Јосип Броз Тито.

Паралелно са борбом против окупатора, комунисти су преко партизанског покрета спроводили и социјалистичку револуцију. Желели су да створе нову Југославију, социјалистички уређену (средства за производњу била би заједничка својина друштва). Држава би се састојала од шест федералних јединица (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија).

Прве политичке органе власти партизани су створили у јесен 1941. године, на саветовању у Столицама.

Током лета и јесени 1941. године вођене су заједничке борбе партизана и четника у западној Србији, где је створена велика слободна територија, названа Ужичка република. Немачку офанзиву тада је предводио генерал Франц Беме, чији је циљ био успостављање контроле над Србијом. Велике борбе вођене су на Кадињачи, где је изгинуо цео партизански Раднички батаљон који је штитио повлачење Врховног штаба у источну Босну. Тако је угушен устанак у Србији, а краткотрајна сарадња партизана и четника је прекинута и између њих се распламсао грађански рат који није престао све до краја Другог светског рата у Југославији.

Од 1942. године највеће борбе против окупатора воде се на тлу Босне и Херцеговине. Једно од највећих страдања југословенских партизана било је у јануару 1942. године, када су се повлачили према градићу Фочи. Тада је изведен чувени Игмански марш. Из Фоче су кренули ка западној Босни, где су створили нову слободну територију, са центром у Бихаћу. Овде је, крајем новембра 1942. године, одржано Прво заседање АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије), чије су одлуке биле важне за процес изградње нове Југославије.

Преломна година за исход борбе против окупатора, али и грађанског рата између партизана и четника била је 1943. Тада непријатељ организује две офанзиве под именом Вајс и Шварц. Операција Вајс позната је и под именом Битка на Неретви или Битка за рањенике. Била је то једна од најзначајнијих битака током Народноослободилачке борбе. Партизани су се уз велике напоре због рањеника успели спасити повлачењем преко импровизованог моста код Јабланице. С друге стране Неретве започео је један од највећих сукоба партизана и четника, у коме ће партизани однети победу. Уследила је операција Шварц или Битка на Сутјесци, у којој је погинуо народни херој и легендарни јунак Сава Ковачевић, у јуришу на челу своје дивизије. После успешних одбрана на Неретви и на Сутјесци, партизани су скренули пажњу савезника. На Техеранској конференцији одржаној у децембру 1943. године између Рузвелта (САД), Стаљина (СССР) и Черчила (Велика Британија) одато је пуно признање Народноослободилачкој војсци као значајном фактору за уништење фашизма и одлучено да јој се пружи подршка.

Друго заседање АВНОЈ-а одржано је 29. и 30. новембра 1943. године у Јајцу. Тада су одузета сва права избегличкој влади у Лондону, краљу Петру II забрањен је повратак у земљу, Тито је добио звање маршала и потврђено је да се Југославија после ослобођења конституише као заједница шест федералних јединица.

На Вису је у јуну 1944. године одржан састанак између председника владе Краљевине Југославије, Ивана Шубашића, и Јосипа Броза Тита. Тада је одлучено да избегличка влада Дражу Михаиловића разреши дужности главнокомандујућег Југословенске војске у отаџбини и сву подршку пружи партизанима.

У лето 1944. године партизани започињу борбе за ослобођење Србије. Уз садејство Црвене армије, Београд је ослобођен 20. октобра 1944. године.

У ослобођеном Београду одржан је други састанак Тито-Шубашић, где су се договорили да формирају привремену владу, на челу са Јосипом Брозом Титом, а о облику владавине народ ће одлучити по завршетку рата.

Завршне борбе за ослобођење Југославије започеле су у пролеће 1945. године, после формирања Сремског фронта. Југословенска армија и Црвена армија пробиле су априла 1945. године немачко-усташки фронт, а 15. маја 1945. године завршен је Други светски рат у Југославији.

У 1944. години Дража Михаиловић је, изгубивши последњи ослонац, подршку краља Петра II, покушао да у Србији изведе мобилизацију, али је био присиљен да се повуче у источну Босну. Није губио наду, уверен да ће после слома фашизма доћи до конфликта између Запада и СССР и да ће му Велика Британија и САД помоћи да однесе победу у грађанском рату и да обнови предратну Југославију.

Међутим, Југословенска армија у пролеће 1945. године започиње операцију са циљем потпуног пораза четника, разбивши четничке одреде један за другим.