Izvor: Objava, 21.Sep.2018, 09:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

РИМСКО ЦАРСТВО

Робовласничка држава од VIII века пре н. е. до V века. Историја Римског Царства дели се на три периода: краљевине, републике и царства.

ПЕРИОД КРАЉЕВИНЕ. Трајао је од средине VIII века до 510. године пре н. е. Познат је и као период "седам римских брежуљака". Држава је обухватала само град Рим са околином. Становништво је било подељено на патриције и плебејце; они испод минимално прописаног имовног стања (цензуса) припадали су класи пролетера. Власт краљева ограничавао је Сенат, у којем су представнике имали само патрицији.

ПЕРИОД РЕПУБЛИКЕ. Трајао је од 510. до 27. године пре н. е. Почиње свргањем последњег од седам краљева (Тарквинија Охолог) и проглашењем, од стране патриција, републике. Супротности и дуге борбе између патриција и бесправних плебејаца окончане су око 300. године пре н. е. давањем плебејцима места у магистратурама. До 272. године пре н. е. Рим је успео да савлада сва суседна племена и загосподари целом Италијом; створио је федерацију италских племена, којој је био на челу. Наредни период историје (III и II век пре н. е.) испуњен је борбом за превласт у Средоземљу између Римског Царства и Картагине, напредног трговачког града у северној Африци феничанског порекла. Дуги ратови између ове две најмоћније државе Средоземља завршени су 146. године пре н. е. римским освајањем Картагине. Тиме су ударени темељи римској светској империји. Обални појас Гала, између Пиринеја и Алпа, заузет је до 121. године пре н. е., Македонија 168. године пре н. е., Грчка 146. године пре н. е. и Пергам 133. године пре н. е. Тако је 130. године пре н. е. у саставу римске државе било девет провинција: Азија, Илирик, Македонија, Сицилија, Корзика, Сардинија, Хиспанија, Африка и Цисалписка Галија. У огромној робовласничкој држави ојачала је власт Сената, богатство појединих породица, експлоатација провинција и робова. Основна производна снага били су робови, чији је број порастао на неколико стотина хиљада. Њихов положај био је крајње тежак па су дизали честе устанке од којих је највећи био Спартаков (73-71. године пре н. е.). Демократска струјања узимају шире размере од 134. године пре н. е. када је за народног трибуна изабран Тиберије Семпроније Грах. После његовог убиства, политичка борба се још више заоштрила. Створене су две јаке политичке партије: оптимати (аристократи) и популари (демократи); политичке борбе прерасле су у крваве оружане сукобе између присталица двеју партија; победу су однели оптимати, али су народни трибуни браћа Грах својим реформама ипак побољшали положај неких сталежа римског друштва. У време унутрашњих сукоба настављена је римска експанзија. После победа у јужним областима Галије образована је десета римска провинција: Нарбонска Галија; у Африци је до 105. године пре н. е. савладан Југурта, краљ Нумидије. Најзначајнија личност на крају периода републике био је Цезар. Он, заједно са Красом и Помпејом, образује 60. године пре н. е. Први тријумвират. Касније, 52. године пре н. е., Помпеј је прешао на страну оптимата и потпуно се одвојио од Цезара, који је у то време успешно ратовао у Галији, а претходно овладао Британијом. Цезар је, да би срушио власт оптимата, јануара 49. године пре н. е. прешао граничну речицу Рубикон и започео грађански рат. До 48. године пре н. е. савладао је противнике, био проглашен за диктатора и добио доживотну трибунску власт. Но, против њега је склопљена завера у Сенату и убијен је 44. године пре н. е. Други тријумвират (Октавијан, Марко Антоније и Лепид) и пораз завереника код Филипа, 42. године пре н. е., били су последњи ударци Римској Републици. Коначно, после победе Октавијана у рату против Марка Антонија и египатске краљице Клеопатре (поморска битка код Акцијума 31. године пре н. е.) срушена је Римска Република; Октавијан је 27. године пре н. е. постао први римски цар.

ПЕРИОД ЦАРСТВА. Трајао је од 27. године пре н. е. до 476. године. За владе Октавијана, по окончању грађанских ратова, завладао је мир. У то доба Римско Царство простирало се у Европи, Африци и Азији; обухватало је све земље Средоземља, већи део земаља на Црном мору и Европу јужно од линије Рајна-Дунав. Основана је нова римска провинција Германија, између Рајне и Везера. Тиберије је још више ојачао царску власт. За владавине Трајана, Римско Царство захвата највећу територију: од Месопотамије на истоку до Британије на западу и од Африке на југу до обала Рајне и Дунава на северу. За Марка Аурелија, у ИИ веку, кроз сталне и исцрпљујуће ратове, царство је почело да опада. Притисак варварских народа је све осетнији, моћне легије и преторијанци проглашавају цареве (од 235. до 284. године проглашено је око 50 царева), хришћанство се све више шири, а устанци у провинцијама све су чешћи. Диоклецијан (владао 284-305. године) је значајним реформама успео да заустави распад царства. Његово дело наставио је Константин I Велики (владао 306-337. године), преневши престоницу у Визант и поделивши Римско Царство на четири префектуре: Италију, Галију, Илирик и Исток; хришћанство је постало званична државна религија. Његови наследници, у борби за царску власт, ослабили су државу, чије су границе све више угрожавали варварски народи. На Галију су наваљивали Алемани, на Панонију Квади и Сармати, на Британију Саси, Скоти и друга племена, на Тракију Готи. Визиготи су 378. године нанели тежак пораз римској војсци. После смрти Теодосија (395. године), његови наследници поделили су државу на Источно и Западно Римско Царство. Вођа Визигота Аларих опљачкао је Рим 410. године, а против хунског краља Атиле Западно Римско Царство је водило борбе, све док 451. године није побеђен. Коначно, 476. године германски владар Одоакар свргава последњег владара Западног Римског Царства - Ромула Аугустула и проглашава се краљем Италије. То је крај Западног Римског Царства. Источно Римско Царство наставило је да живи до 1453. године.