Izvor: Objava, 19.Sep.2018, 18:27   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА ИНДИЈЕ

Древна Индија је имала веома развијену цивилизацију пре више од 4.000 година. Велики градови у долини Инда били су на врхунцу моћи око 2500. године пре н. е. Становници градова Харапа и Мохенџодаро имали су добро развијене мреже канализације и наводњавања. Цивилизација у долини Инда је заузимала пространство од данашње провинције Синд у Пакистану до данашњих индијских држава Раџастан и Гуџарат на истоку и државе Панџаб на северу.

Индоаријци су дошли у северну Индију са севера. Они су основали нову цивилизацију и развили језик санскрит. Хиндуизам је настао као мешавина вера становника долине Инда и Индоаријаца. У древној Индији настао је и будизам, који је око 500. године пре н. е. основао Сидарта Гаутама, касније познат као Буда. У наредних 300 година будизам се проширио по Индији, али је био заступљенији у суседним азијским земљама, нарочито на истоку.

Александар Македонски је 326. године пре н. е. ушао са својом војском у Индију, али се није задржао довољно дуго да би оставио дубљи траг. По његовом одласку, рани владари почели су да стварају јединствено индијско царство.

Ашока, најпознатији краљ династије Маурија, владао је Индијом од 272. до 232. године пре н. е. Он је освојио неколико суседних краљевина и био је први цар који је ујединио Индију. Ашока је примио будизам када је његова војска освојила област Калинга. Ненасилност је била суштина будизма, зато што је Буда сматрао да је све што је живо свето. Патње рањених војника у оба табора веома су узнемириле цара, те се он заклео да ће пратити стазу ненасиља и да никад више неће заподенути рат. Остатак свог живота посветио је ширењу будизма.

Након владавине Ашокине, северну Индију је напало неколико народа: потомци војника Александра Македонског који се никада нису вратили у домовину, Скити из средишње Азије и Персијанци. Око 320. године Чандра Гупта I поставио је темеље новог великог царства. На свом врхунцу, око 400. године царство Гупта проширило се на целу северну Индију. У овом раздобљу цветала је санскритска књижевност.

Арапи су били први муслимани који су дошли у Индију. Они су заузели подручје Синда у 8. веку. Међутим, муслимани који су оставили нешто дубљи траг били су из средишње Азије. Између 1206. и 1526. године низ муслиманских династија владало је великим делом северне Индије из престонице у Делхију. Последњег султана из Делхија 1526. године поразио је Бабур, непосредни наследник Џингис Кана и Тамерлана, моћних монголских владара средишње Азије. Бабур је постао први цар династије Могула.

Бабуров унук је био Акбар, који је владао између 1556. и 1605. године. Акбар је проширио Могулско царство на северну и средњу Индију. Поред тога што је био изврстан ратник, он је био мудар и праведан владар. Покушавао је да придобије наклоност хиндуистичких поданика, те је склопио брак с принцезом у Раџпутани. Такође, поставио је неке од тамошњих принчева на високе административне и војне положаје у држави. Акбаров унук, шах Џахан, који је владао од 1627. до 1658. године, најпознатији је по изградњи Таџ Махала, белог мермерног споменика који је изградио у сећање на своју умрлу жену. Њега је свргао и затворио његов син Аурангзеб. Он је велики део своје владавине провео ратујући против два краљевства на југу Индије. Његови ратови били су скупи и исцрпли су сав државни приход. Сељаци, углавном хиндуси, морали су да плаћају још веће порезе. Аурангзеб је хиндусима наметао посебне порезе. Ово је довело до велике побуне хиндуса и Сика. После смрти Аурангзеба, почетком 18. века, Могулско царство почело је да се распада. Људи који су у име цара владали провинцијама створили су независне државе.

Португалци су били први Европљани који су дошли у Индију морским путем. Васко да Гама искрцао се на југозападну обалу Индије 1498. године. Неколико година касније за њим су дошли остали португалски истраживачи и трговци који су основали прве португалске колоније у југозападној Индији. Та места су убрзо постала веома напредна. Након Португалаца дошли су холандски, француски и енглески трговци. Енглеска источноиндијска компанија, основана 1600. године у време Елизабете I, успоставила је трговачке станице на западној и источној обали Индије. Супарништво међу европским државама ускоро је довело до ратова из којих су као победници изашли Британци.

Британци су искористили распад Могулског царства и поделе међу малим државама, које су се појављивале у разним деловима Индије. Године 1757. трупе Британске источноиндијске компаније предвођене Робертом Клајвом поразиле су владара Бенгала у бици код Пласеја. У јужној Индији победили су Французе, главне супарнике. Британска источноиндијска компанија ширила је своју моћ подстичући ратове међу индијским владарима. До средине 19. века Компанија је надзирала око две трећине Индије. Индијске трупе у саставу британске војске су се 1857. године побуниле, што је постало познато као Индијски устанак. Иако је устанак доживео неуспех, изазвао је велику узнемиреност, те је британска влада 1858. године одлучила да преузме власт над администрацијом од Британске источноиндијске компаније. Након тога Индијом је владао вицекраљ, као директни представник британске круне.

Британци су у Индију увели свој образовни систем. Током друге половине 19. века почела је да се рађа индијска средња класа, образована на енглеском језику. Истакнути представници ове средње класе основали су Индијски национални конгрес 1885. године. Иако су вође желеле скромне промене, Британци су одбили њихове захтеве.

Индијске трупе учествовале су у операцијама британске војске против турских снага у Месопотамији током Првог светског рата и дале огроман допринос британској победи на овом ратишту. Због тога су вође индијског националног покрета сматрале да је Индија са пуним правом заслужила да добије аутономију од Велике Британије.

Махатма Ганди дошао је на чело Конгресне партије 1919. године. Он је предводио покрет за несарадњу и грађанску непослушност против британске власти током двадесетих и тридесетих година 20. века. Подршка Конгресу постајала је све већа јер су се под вођством Махатме Гандија укључили и индијски сељаци. Велика Британија је Уставом из 1935. године дала Индији извесну аутономију, али је раздор између муслимана и хиндуса јачао, па је после Другог светског рата британска влада 1947. године одлучила да је подела земље једино решење. У августу 1947. године Индија је постала независна држава. У исто време је настала и муслиманска држава Пакистан, састављена од области с већинским муслиманским становништвом.

Ова деоба изазвала је једну од највећих сеоба народа у историји света. У подељеној провинцији Пенџаб милиони хиндуса и Сика напустили су своја огњишта у областима које су биле додељене Пакистану, а муслимани су се одселили из области које су биле додељене Индији. Хиљаде људи је страдало услед насиља које је избило на обе стране.

Џавахарлал Нехру постао је први премијер Индије. Он је истицао значај економског напретка и дошло је до постепеног развоја индустрије и пољопривреде, мада етнички и верски сукоби у овој великој држави ни до данас нису превазиђени.