Izvor: Objava, 17.Sep.2018, 16:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СРБИЈА У ПРВОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Први светски рат (1914-1918) био је по броју мобилисаних војника, обиму територије на којој је вођен и по огромним жртвама највећи сукоб у дотадашњој историји света. Све до Другог светског рата називао се Велики рат. И по употреби новог хемијског наоружања, авијације и тенкова разликовао се од претходних ратова.

Настао је као последица заоштрених односа између два војно-политичка савеза у Европи: сила Антанте (Велика Британија, Француска и Русија) и Централних сила (Немачко царство и Аустро-Угарска) и због тежње за превласти у свету. Победу су однеле силе Антанте.

Аустро-Угарска је све више страховала од јачања угледа Србије међу Јужним Словенима на њеној територији и тежила је уништењу Србије као државе. Чекао се само повод за рат. А онда је 28. јуна 1914. године у Сарајеву Гаврило Принцип, члан организације Млада Босна убио аустроугарског престолонаследника Франца Фердинанда.

Без обзира што српска влада није учествовала у организацији атентата, Аустро-Угарска је искористила овај догађај и упутила Србији ултиматум са понижавајућим условима, које ниједна самостална држава не би могла да прихвати. Србија је уз подршку Антанте учинила све да до рата не дође. Ипак, 28. јула 1914. године аустроугарска влада је објавила Србији рат, који се врло брзо проширио у сукоб европских и светских размера.

После победа у балканским ратовима морал српске војске био је веома висок, без обзира на велике жртве и војну неспремност (недостатак војне опреме и муниције, униформи, логорске опреме). Војсковође које су предводиле српску војску биле су регент Александар Карађорђевић, начелник Врховне команде војвода Радомир Путник, заповедници армија Петар Бојовић, Степа Степановић, Павле Јуришић Штурм и Живојин Мишић.

Аустроугарска војна команда, предвођена Оскаром Поћореком, организовала је августа 1914. године офанзиву преко Дрине. Генерал Друге армије Степа Степановић организовао је марш на Дрину, сукобио се са непријатељем на планини Цер и натерао га на безглаво бежање са територије Србије. Церска битка била је прва савезничка победа у рату.

Током јесени 1914. године вођене су жестоке борбе које су познате под именом Дринска битка (на Мачковом камену и Гучеву). Аустроугарска војска чинила је велике злочине над цивилним становништвом у западној Србији, о чему сведоче записи Арчибалда Рајса и америчког новинара Џона Рида. Српска војска је била у сталном одступању, завладали су страх и очај. На ратну позорницу ступио је тада генерал Живојин Мишић који је одморио и нахранио војнике и ставио их пред избор: ропство или борба. Успех је био потпун, Колубарска битка у децембру 1914. године је била пораз аустроугарске офанзиве. Србија је постала важан део савезничке коалиције.

Централним силама 1915. прикључује се и Бугарска. Немачки генерал Аугуст фон Макензен организовао је напад на Србију са три стране. Пред много надмоћнијим непријатељем српска војна команда доноси одлуку о повлачењу. Београд је брзо пао, упркос херојском отпору бранилаца. Циљ српске владе био је да се под сваку цену избегне капитулација. Започиње повлачење војске, народа и владе преко Црне Горе и Албаније до јадранске обале. У јануару 1916. године на албанску обалу стигло је 150.000 потпуно изнурених и изгладнелих људи, који су личили на костуре. Од зиме и глади у планинама Црне Горе и Албаније живот је изгубило више од 60.000 људи. Савезнички бродови пребацили су српску војску и народ на острво Крф. Они који су били потпуно исцрпљени били су послати на острвце Видо крај Крфа, које је остало запамћено као острво смрти (умрло 5.400 људи). Смрт их је косила сваког дана, у почетку је умирало око 120 људи дневно. И временски услови су били веома лоши, неколико недеља беснеле су олује. Када више нису имали места да их сахрањују на острву Видо, тела су полагана у Јонско море које је остало упамћено као Плава гробница. Око 1.000 српских војника умрло је у туниској луци Бизерти. Ипак талас несрећа није могао да буде бескрајан, мир и одмор учинили су своје, временске прилике су се поправиле и опоравак српске војске је био чудесан.

Повлачењем српске војске, у јануару 1916. године Црногорци су остали усамљени на фронту. На Бадњи дан и Божић те године вођена је Мојковачка битка против аустроугарске војске. Сердар Јанко Вукотић наредио је да се штити одступница остацима српске војске. Црногорска војска је испунила задатак, остварила значајну победу и омогућила повлачење српској војсци. Ипак, њихов отпор није трајао још дуго. Црногорска влада потписала је капитулацију 16. јануара 1916. године.

Од 1916. године па све до краја рата, на Крфу се налазила престоница Србије. Ту су се одржавале седнице владе и народне скупштине.

На Крфу је српска војска била брзо реорганизована и припремљена за борбу. У пролеће 1916. године почела је да пристиже на Солунски фронт, који се протезао дуж тадашње грчко-српске границе и преко Албаније излазио на Јонско море. Заповедник фронта био је француски генерал Сарај. У првој половини септембра 1916. године Прва српска армија, у садејству са француском и британском војском, кренула је у офанзиву против бугарских снага у Македонији. Тешке борбе, прса у прса, вођене су око врхова Кајмакчалана. Бугари су потучени, ослобођен је Битољ, а Солунски фронт се потом стабилизовао. До коначног пробоја фронта дошло је две године касније, када је нови командант постао француски генерал Франше д'Епере. Стратегију пробоја фронта разрадио је са новим начелником Генералштаба српске војске Живојином Мишићем. Офанзива је започела 15. септембра 1918. године. Српска и француска војска су за само три дана пробиле фронт. Уследило је ослобођење Македоније, капитулација Бугарске, ослобођење централног дела Србије, а 1. новембра и Београда.

Од епидемије пегавог тифуса 1915. године у Србији страдало је 30.000 војника и 100.000 цивила, лекара и болничара. У ваљевској болници, радећи као болничарка, умрла је и чувена сликарка Надежда Петровић.

За време окупације Србије, 1917. године избио је једини устанак против окупатора у Првом светском рату, познат под именом Топлички устанак. Непосредан повод била је мобилизација српских младића у бугарску војску. Устанак је захватио области Пусте Реке, Топлице и Јабланице. Предводили су га Коста Војиновић и Коста Миловановић Пећанац, вође четничких одреда и официри српске војске. Окупатор је угушио устанак.

За време аустроугарске и бугарске окупације настављено је страдање цивила, углавном жена, деце и стараца. Поред физичког уништавања, окупатор је присиљавао становништво и на тежак рад. Многи мушкарци одвођени су у логоре (Арад, Кечкемет). Аустроугарски и бугарски окупатори су тежили и уништавању националне културе српског народа. Страдали су многи манастири, музеји и библиотеке. Забрањена је употреба српских и македонских личних имена и српског писма. Била је забрањена и српска ношња, посебно шајкача.