Izvor: Objava, 11.Sep.2018, 12:35   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ИСТОРИЈА МАНАСТИРА КРУПА

Манастир Крупу у Далмацији, у подножју планине Велебит, основали су 1317. године, уз помоћ српског краља Милутина, монаси манастира Босанске Крупе.

Материјалну помоћ манастиру Крупи дали су и српски владари Стефан Дечански и цар Душан, у чије време је манастир и довршен.

Када је 1557. године дошло до обнове Пећке патријаршије, она је успела да под своје окриље окупи све Србе. Бригу о цркви у копненом делу Далмације у патријархово име водили су дабробосански митрополити, који су својој титули додавали још "клишки и лички", а нарочито су истицали титулу "егзарха целе Далмације". Њихово средиште било је у манастиру Рмањ у западној Босни. Тада долази до процвата уметничке активности и на овом подручју, подижу се и обнављају цркве, набављана су нова скупоцена уметничка дела, као и богослужбене сасуди и књиге, насељени су напуштени манастири, а основана су и два нова.

Око 1600. године манастир је себи приуштио скупе иконе и рад једног од најбољих мајстора тога времена, Јована Апаке за сликање својих икона.

Почетком XVII века, цркву манастира Крупе је осликао Георгије Митрофановић, један од српских најбољих иконописаца и фрескописаца из тог периода.

Крупски монаси вековима су богатили манастир иконама, драгоценим рукописима и великим бројем вредних предмета донесених из Русије. Помагао му је и народ.

Од свих настојатеља манастира Крупе, највеће заслуге иду архимандриту Герасиму Зелићу (1752-1828), који је доста путовао по свету, а нарочито по Русији. Са тих својих путовања доносио је богате поклоне како свом манастиру, тако и другим православним црквама у Далмацији. Поред бројних књига, одежди и других црквених драгоцености, као и новчаних прилога којима је помогао у изградњи манастирских конака и грађевина неопходних за функционисање сваког манастира, донео је Зелић из Русије и царске двери настале крајем XVIII века.

XVIII век је доба сталног развитка манастира и изградње његових зграда. У првој половини XVIII века постављен је апостолски ред икона обогаћен трима централним иконама и набављено је звоно. Године 1767. сребром су оковане у Венецији престоне иконе. 1776. подигнуте су келије, а 1779. сазидана је трпезарија. Ово се продужило у XIX век. 1802. и 1828. обнављана је црква, а уз помоћ српске кнежевске владе, руске и аустријске царске владе 1855. саграђени су и обнављани манастирски конаци, а и сама црква је обновљена.

У току Другог светског рата манастир је претрпео тешка страдања од усташа. Запаљени су и порушени сви његови конаци, а манастирски инвентар је уништен.

Године 1995. десила се највећа трагедија за народ коме је вековима манастир Крупа припадао, а манастир је претрпео мања оштећења и крађе. Са српским народом који је тада избегао отишли су и монаси овог манастира, тако да дужи временски период у њему нико није боравио.