Izvor: Objava, 28.Avg.2018, 22:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈОВАН КУРСУЛА

Рођен је 1768. у Доњој Горијевици код Чачка. У Првом српском устанку се борио у војсци Лазара Мутапа. Учествовао је у борбама за Чачак и Карановац. Борио се и на Црном врху 1809. године.

За време битке на Варварину (1810), пре но што су се војске судариле, један је Арапин изазивао Србе на мегдан. Тражио је лично Карађорђа или некога ко ће га заменити. Руски генерал Орурк није дозволио Карађорђу да се излаже опасности. Ни Хајдук-Вељку, рањеном у леву шаку, нису дозволили да се окуша у бици "један на један". На срећу по морал и српске и руске војске, ту је био Јован. Он провери исправност свог оружја, узјаха своју бедевију, запали лулу и, као незаинтересовано, одјаха у сусрет Арапину. Кад му је пришао сасвим близу, Арапин га презриво осмотри, затеже своме ату дизгине и повика: "Хајде, каурине, да видим умеш ли извадити сабљу из канија!" Јован је извадио лулу из уста, истресао из ње пепео, пажљиво је заденуо у силав и насмејао се. "Не балави, Турчине, већ удри први, јер је твој мегдан и изазивање" рекао је и хитро извукао сабљу. Арапина то наљути. Натера ата галопом на Јованову бедевију, која се измаче у страну и силовитим налетом удари ата са стране док је још био у залету, замало га не претуривши заједно са јахачем. Затим је вриснула, уздигла се на задње ноге и чекала нови судар. Арапин је повратио ата и почео вешто да маневрише, настојећи да с леве стране приђе Јовану. Сабље су се ускоро укрстиле. Арапин трже кубуру, упери је на Јована и опали, али су Јован и бедевија већ били одмакли удесно. Кад Арапин виде да је и са кубуром промашио, окрену ата и наже бежати. Јован трже кубуру, нададе се за њим, сустиже га пред самим турским шанцем и, наочиглед свих Турака, испали му метак из непосредне близине у леђа. Чим је Арапин пао на земљу, не марећи ни за шта, Јован му, не сјахујући бедевију, одсече главу, наби је на врх сабље, диже у висину и показа обема војскама. Затим приђе те ухвати ата за узду, извади лулу, метну је међу зубе, укреса и крену натраг.

Тај су догађај посматрали Карађорђе, генерал гроф Орурк и осамнаест устаничких војвода, сва српска и руска војска с једне и турска с друге стране. Јован је Турцима био надохват руке, могли су га смакнути и спасити свог бегунца. Међутим, то нико не само да није ни покушао, већ су и многи Турци Јовану викали: "Машала! Машала!"

Срби и Руси су френетично поздравили Јованово јунаштво.

Године 1813. Јован се борио у Делиградском шанцу. Турци су три дана опседали и жестоко нападали Делиград. Трећег дана он узјаха бедевију и изађе из великог, добро утврђеног шанца, па оде на договор војводама Парезану и Новичићу, чији се шанац, као нека предстража, налазио у једном шумарку. Томе се шанцу могло прићи само пешице, па он испред остави свог сестрића Љубисава Радосављевића и бедевију. Док се водио разговор, Турци опколе и нападну управо тај шанац у коме је било сасвим мало војске. Јованов се сестрић уплаши и побеже са бедевијом. Јован истрча напоље, па, видевши да нема ни сестрића ни бедевије, поче да се пробија ка великом шанцу и, секући се с Турцима, задобио је шеснаест рана. Једна је била од отровног копља које је, преломљено, и даље штрчало из његове плећке. Воловским колима одвезен је кући у село Цветке. Тамо су му ишчупали копље, али спаса му није било. Испустио је душу 28. августа 1813.