Izvor: Objava, 19.Avg.2018, 08:44   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПЕТАР МОЛЕР

Војвода соколски, рођен 1775. у селу Бабина Лука. Био је један од образованијих старешина Првог и Другог српског устанка, јер је одмалена знао читати и писати, а добро је знао и турски језик. Презивао се Николајевић, а надимак Молер добио је бавећи се сликарством које је учио код свог стрица, архимандрита Хаџи Рувима и у Карловцима код Стефана Гавриловића. Као сликар се прочуо, па је 1804, пред Први српски устанак, осликао и конак Кучук Алије, а касније, у устанку, је живописао Карађорђеву цркву у Тополи и осликао иконостас у манастиру Ћелије. Управо кад је радио у конаку Кучук Алије, у Београд је дошао и Хаџи Рувим, кога су дахије ухватиле и посекле.

У Првом српском устанку се истакао 1807. године војујући на западном (Дринском) фронту и за заслуге добио је звање војводе. У лето 1813. командовао је устаницима код Лознице. Са осам стотина бораца опкољен је у Лозници. Турци су скренули ток речице Штире, што је погоршало ионако тежак положај устаника. Покушао је да се споразуме с Турцима, нудећи им предају Лознице с топовима и џебаном (муницијом), а да они заузврат пропусте његову војску. Пошто Турци нису пристали, обратио се старешинама у западној Србији. Да би показао у каквом су положају он и његова војска, писмо којим је тражио помоћ написао је сопственом крвљу из рањене леве руке. Следећих дана грчевито су бранили шанац, али помоћ им није стизала ниоткуд, јер им је, заиста, нико није могао пружити. Молер се тада својим борцима обратио речима: "Ја, браћо, жив Турцима нећу у руке, а ви, ако хоћете, ето вам Турака, а ја идем на шанац нека ме убију; ако ли се ви нисте ради Турцима предавати, ми онда бежимо ноћу кроз Турке, па који изађе-изађе, а који погине Бог да га прости! Боље нам је свима погинути, него се Турцима предати. Досад сте, браћо, били на мојој души, а сад вас скидам са своје душе и остајте своји господари."

Користећи кишовиту ноћ, с преосталих шест стотина људи кренуо је кроз турски обруч. Коње су оставили да не би били откривени и неопажено се извукли из обруча. Али кад су Турци сутрадан видели шта се збило, кренули су за њима и сустигли их. У борби погине још четири стотине бораца. Преживело је укупно две стотине а двеста је погинуло у самом шанцу.

Молер се у септембру 1813. борио на Засавици, а после слома устанка прешао је у Срем. С групом старешина био је интерниран у манастиру Фенек, а кад су им аустријске власти дозволиле слободно кретање, наставили су рад за избављење свог народа. Међусобно су поделили и задужења па су Молер и Прота Матеја успоставили везу са старешинама које су остале у Србији. Прота Матеја је ускоро, као искусни дипломата, упућен у Беч, где се одржавао конгрес сила победница над Наполеоном, а Молер је у Земуну одржавао везу са Србијом.

Кад је сазнао за почетак Другог устанка, с Павлом Цукићем је прешао у Србију. Храброст и војничку вештину је доказао у бици на Дубљу у Мачви.

После устанка кнез Милош и Молер су заузимали највиши положај у Народној канцеларији, први као "преседатељ" а други као "надзиратељ" народних послова. Од тада се међу њима изродила мржња. Молер се сматрао супериорнијим од Милоша с обзиром на образовање и рачунао је да ће се уз помоћ Проте Матеје и Павла Цукића уздићи изнад њега. У борбу за власт се укључио и трећи, епископ Мелентије Никшић. Властољубиви Никшић је Молера сматрао опаснијим противником, јер је и од њега био писменији (и Карађорђе је за време Првог устанка говорио: "Ко ми надпише Молера и надговори Чупића, нека иште шта 'оће."). Имајући против себе сем Милоша, главног кнеза, још и Никшића, прво духовно лице међу Србима, Молер је унапред био осуђен на пропаст. Његовим противницима се указала прилика за обрачун на скупштини представника нахија и кнежина (кнезова и старешина) одржаној у Београду о Ђурђевдану 1816. године. Кнез Милош га је оптужио за проневеру 40.000 гроша, мада се радило о далеко мањој суми. Молер, лаком на новац и осион, одраније се замерио многим кнезовима, тако да је осуђен на смрт као народни непријатељ. Београдском везиру Марашли Али-паши упућена је молба за извршење казне на којој је првопотписани био епископ Никшић. Молер је погубљен у Београду 11. маја 1816.