Izvor: Objava, 17.Avg.2018, 11:16   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О ЈЕДНОЈ ЕПИЗОДИ ТОКОМ КАРАЂОРЂЕВОГ ИЗБЕГЛИШТВА У РУСИЈИ

Кад је Кара-Ђорђије (с Младеном и с Пљаком) био у Петербургу, па оно јутро, кад је ћео изићи пред цара, урани он и (не јавивши се Младену и Пљаки) отиде графу Ивелићу; пошто се Младен и Пљако опреме, пођу и они за њим. Кад дођу Ивелићевој кући, каже им слуга да је Ђорђије унутра с графом и да је граф заповиђео да засад непушта (или не јавља) никога унутра, но познајући и њих из честога долажења с Ђорђијем, уведе их слуга у предњу собу те сједну, док Ђорђије и граф сврше посао свој. Врата од друге собе била су само мало ошкринута, тако да Ивелић и Ђорђије нијесу могли виђети кад су ови ушли у предњу собу, а Ивелић наглув будући није могао ни чути, а Ђорђије, ако је и чуо, мислио да слуга нешто тражи и намјешта. Сједавши Младен и Пљако у предњој соби, чују овај разговор у другој соби:

Ђорђије: "Ако мене цар запита: зашто ти остави Србију, шта ћу му ја одговорити?"

Ивелић: "Ти кажи да сам ти ја рекао".

Ђорђ.: "Али ако он заиште оно писмо?"

Ивел.: "Ти кажи да је писмо у мене, па ако њему затреба, он ће га од мене искати, и ја ћу му га показати".

Кад Младен и Пљако чују овај разговор, онда се загледају па устану и полагано извуку се напоље, и казавши слуги да ће доћи други пут, отиду на свој конак, па онда Младен рече Пљаки: "Пљако, од бога нашао! Чу ли ти шта се оно говори? Међер ми још не знамо несреће наше, нити знамо куд нас овај несретник вуче; него деде да ми бјежимо одавде док нас није какво ново зло нашло: зашто ми овђе на добро никакво нијесмо дошли". Па се стану спремати на пут; а кад отиду да узму пасоше, кажу им да они морају чекати док се њихови послови сврше. Онда Младен каже да он нема никаква посла у Петербургу него да је само дошао да види Петербург, а Ђорђије има посла и он остаје док му се посао не сврши; и тако, подмазавши мало, којекако добије пасош и отиде у Бесарабију. Кад дође Ђорђије из Петербурга у Отин, онда га једно вече заокупе Младен и Пљако и Јаков: "Де, сад да нам кажеш, зашто си ти нас довео овђе и какове ти све једнако тајне с Русима имаш, које не само што нам у Србији нијеси ћео казати, него и сад, пошто си упропастио народ и нас све, још једнако кријеш и све нешто особито мутиш и шијеш?" На то се Ђорђије стане правдати да он нема никаквих особитих тајни, а кад му Младен и Пљако ударе у очи и кажу му какве су разговоре између њега и Ивелића чули, онда он заплаче па рече: "Е кад сте то чули више вам не треба ништа ни казивати". А кад ови једнако навале: "Шта је било, па како је било", онда он стане казивати: "Знате кад је Ивелић дошао у Србију и, наопако и у зао час по нас и по народ српски, донио нам ове ордене, још онда је Србија пропала, онда је он оно свршио, о чему је Родофиник неколико година радио: он донесе мени писмо од цара да је царска воља и наредба, да ја оставим Србију, само да у њу Турци уђу, па ће послије цар послати војску и ишћерати Турке из Србије и онда ће мене правим господаром поставити, и тако послије мојој ђеци и фамилији остати; а овако, вели, цар ти не може ништа помоћи, зашто видиш да те Јаков и Младен и кнез Сима и Вуица, и млоги други уза њих, не слушају, него хоће они да владају и заповиједају; а цар се сад не може у Србију мијешати, кад је он са својом војском није од Турака отео". Онда Младен рече: "Па камо ти то писмо?" - "Узе га он са собом, зашто, вели, код тебе може се писмо како изгубити и доћи у руке овим твојим старјешинама, па би те они одмах убили да они остану и да владају." Онда га Младен запита: "Па је ли још ико у Србији знао за то?" - "Није, вели, нико, осим Јање и кума Недобе, кумила се с њим и гора и вода!" Онда му Јаков рече: "Та једина ти мајка твоја! Зар ти нијеси могао виђети да је то пријевара? Или зашто не каза икоме од нас? Ако си се мене бојао и држао си ме свагда за непријатеља, зашто не каза Младену, или кнезу Сими, или коме гођ другоме?" - "Како ћу се, вели, осјетити да је пријевара, кад ми је за вас казао све оно, што сам и сам знао да је истина: а утврдили су ме да не казујем, зашто, веле, ако то ико још дочује, да ћете ме ви убити, као што би могло и бити".