Izvor: Objava, 16.Avg.2018, 09:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПЕТАР ДОБРЊАЦ

Рођен је 1771. у Добрњу код Пожаревца. Кад се замомчио, ступио је у хајдуке. Касније се бавио трговином. По избијању буне на дахије, у војсци Миленка Стојковића постао је буљубаша, а за храброст испољену у боју на Иванковцу проглашен је за бимбашу и војводу.

Од 1806. био је командант устаничке војске на југоисточном (Нишком) фронту. Вештином и храброшћу прославио се на Делиграду 1806. одбијајући жестоке нападе бројно надмоћније војске Ибрахим-паше скадарског. Године 1807. испољио је јунаштво на Малајници. У време тих бојева задобио је признање устаника и постао један од најпопуларнијих устаничких вођа.

Од почетка 1809. био је у сукобу с Карађорђем због његовог настојања да ограничи власт локалних кнезова и војвода. Кад су устаници у пролеће 1809. кренули у офанзиву против Турака у свим правцима, Карађорђе је, на наговор Младена Миловановића, сменио Петра Добрњца и на његово место за команданта југоисточног фронта поставио неспособног и непопуларног Милоја Петровића, Младеновог кума и даљег рођака Карађорђевог. Увређен оваквим поступком, Добрњац никако није хтео да се потчини и призна Милоја за свог заповедника. После пораза и погибије војводе Синђелића у боју на Каменици (Чегру), Добрњац је остао пасиван тако да је и Милоје Петровић претрпео пораз. Након тога, Добрњац је у августу 1809. побегао из Србије са руским изаслаником Родофиникином и склонио се у Аустрију (Панчево). Због овог поступка Карађорђе је са својим присталицама оптуживао Добрњца за издају. Кад је минула опасност од Турака и његов грех пао у заборав, по савету главнокомандујућег руске Дунавске армије, грофа Каменског, Добрњац се вратио у Србију у пролеће 1810. и покорио се Карађорђу. Те године је учествовао у заузимању Кладова.

Међутим, Добрњац је и даље, с Миленком Стојковићем, представљао највећег противника у редовима опозиције Карађорђу. Да би га уклонио с командног положаја, вожд му је 1811. понудио место попечитеља правосуђа. Добрњац је одбио то министарско место па је с Миленком Стојковићем протеран из Србије.

До 1812. године живео је у Влашкој, а затим у Русији. После Другог српског устанка (1815) кнез Милош Обреновић га је смишљено, као доказаног непријатеља Карађорђевог, именовао за свог пуномоћника на руском двору.

Добрњац је умро 18. октобра 1831. у Јашију, у Молдавији, где је био на лечењу.

Добрњац је био стасит, крупан и плавокос човек. Био је ведар, речит и имао је смисла за хумор. Личном храброшћу и јунаштвом привлачио је људе да га беспоговорно слушају. Према потчињенима је увек био љубазан, али према онима које је сам морао слушати веома незгодан. Због тога између њега и Карађорђа никад није могло доћи до присности у односима. Према онима који би тражили помоћ у новцу био је широкогруд, а ако се дужник не сети да врати, Петар је то заборављао. А кад би он од неког узајмио новац, никад га није враћао. Нарочито је волео весеље и провод уз лепе и раскалашне жене.