Izvor: Objava, 15.Avg.2018, 11:06   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КНЕЗ СИМА МАРКОВИЋ

Кнез и војвода, рођен 1768. у Великом Борку, у околини Београда. Пре Првог српског устанка бавио се трговином. Био је даровит и уважаван човек. По избијању устанка побунио је посавску кнежину. Карађорђе је често свраћао његовој кући и с њим се о свему саветовао. Њихово познанство датира одраније и вожд је настојао да му се кнез Сима увек нађе у близини. На првој скупштини старешина у Остружници, маја 1804, изабран је за члана делегације за преговоре с Турцима у Земуну у којима је посредовао аустријски генерал Женејн. После погибије Јанка Катића и Васе Чарапића Сима је постао први човек у Београдској нахији.

Војничке способности је испољио у борбама за Карановац 1805. и у боју на Мишару 1806. У операцији за ослобођење Београда командовао је колоном која је заузела Варош-капију.

Председник Правитељствујушчег совјета постао је 1807, а попечитељ народне касе (министар финансија) 1811. Карађорђе га је 1809. слао у дипломатску мисију у главни стан руске Дунавске армије у Букурешт, а 1811. и 1812. у Санкт Петербург. Такође је њега и Јакова Ненадовића 1809, током устаничке офанзиве против Турака у свим правцима, поставио за команданте западног (Дринског) фронта. Тада су кнез Сима и Јаков с војском београдске и ваљевске нахије прешли Дрину и запосели источну Босну. Из Босне су се повукли после српског пораза на Каменици на југоисточном фронту.

Јула 1813. постављен је за команданта западног, Дринског фронта, али ту се није снашао. Под снажним притиском турске босанске војске, крајем септембра се, без озбиљнијег отпора, повукао према Шапцу, а затим прешао у Аустрију (Срем).

Интерниран је у манастир Фенек, а после у Петроварадинску тврђаву. Извесно време за место боравка аустријске власти су му одредиле Марибор. Када је интернираним војводама 1814. омогућен одлазак у Русију, међу њима је био и кнез Сима. У Србију се вратио по завршетку Другог српског устанка. У Великом Борку, свом родном месту, у почетку је мирно живео и трговао не мешајући се ни у какву политику. Међутим, дојадиле су му жалбе сељака па је почео да се са њима договара (у Великом Борку, Вранићу и Малој Моштаници) о отпору кнезу Милошу, као и о поновном довођењу Карађорђа на власт у Србији. Руковођен тим циљем, с Павлом Цукићем и капетаном Драгићем Горуновићем је почетком 1817. у шест нахија подигао буну против Милоша. Милош је буну у крви угушио, а вође похватао. Кнез Сима Марковић и Горуновић предати су Марашли Али-паши по чијем су налогу посечени у Београду 21. марта 1817.

Док су њих двојица спровођени у Београд, Цукића су убили Милошеви људи.