Izvor: Objava, 13.Avg.2018, 11:46   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА

Срби су народ јужнословенског порекла који је у VI и VII веку населио средњи део Балканског полуострва. Српска племена у долини Ибра уједињују се у IX веку у државицу названу Рашка. И племена у долини Зете уједињују се у државицу названу Дукља - по имену освојеног града староседелаца, чији остаци и данас постоје у околини Подгорице. И Рашка и Дукља су у почетку биле под влашћу Византије. Средином IX века Византија је постигла велики успех покрштавањем Срба.

Кнез Часлав Клонимировић, који је владао у X веку, прикључио је Рашкој Дукљу и проширио границе од Дрима до Саве и од Ибра до Јадранског мора. После његове погибије у борби са Мађарима Рашка се није дуго одржала, пошто је била исувише слаба да одбије нападе споља и спречи тежње појединих племена за осамостаљењем. Србија је после пада Првог бугарског царства (971) дошла под власт Византије, а касније се налазила у саставу Македонског царства.

Пропашћу Македонског царства (1018) и Рашка и Дукља, која се сада већ зове Зета, потпадају под Византију која је поново постала главна сила на Балкану. Зетски кнез Војислав је средином XI века ослободио Зету. Његов син Михаило уједињује Зету и Рашку и добија краљевску круну од римског папе. У другој половини XII века рашки велики жупан Стефан Немања ујединио је Рашку, Зету, Косово, Метохију, Хум и део јадранске обале. Уз помоћ цркве, као главног ослонца феудалне државе учврстио је своју власт и започео блиставу еру династије Немањића. Његов син Стефан Немања проглашава се 1217. у манастиру Жичи за краља, а круну добија од римског папе.

Најмлађи Немањин син Растко, у монаштву назван Сава, 1219. успева да од Никејског патријарха избори самосталност српске православне цркве, поставши њен први архиепископ. Преводио је црквене књиге на српски језик, чиме је омогућио стварање српског књижевног језика. Написао је и биографију свог оца. Као један од најзаслужнијих Срба средњег века, проглашен је за свеца. Да би сузбили његов култ, Турци су му 1594. године на Врачару спалили мошти. На том месту у Београду сада стоји Храм св. Саве, једна од највећих православних цркава у свету.

Средњовековна српска држава највећи успон доживљава за време Немањиног потомка, Стефана Душана Силног (владао 1331-1355) који је ратовао са Византијом и Угарском. Душаново царство достигло је врхунац моћи српске средњовековне државе. На Сабору у Скопљу (1346) Душан је крунисан за цара. У време његове владавине донет је 1349. "Душанов законик", којим је желео да учврсти своју власт у пространој царевини. Војно и привредно снажење средњовековне српске државе у доба Немањића донело је и процват аутохтоне српске културе. Подижу се манастири и цркве као задужбине српских владара, чије фреско-сликарство достиже зенит. Убрзо после Душанове смрти његово царство је почело да се распада. Феудални моћници су се међусобно завадили, тежећи осамостаљивању својих области и не обазирући се на нарастајућу опасност од турских освајача који су из Мале Азије надирали на Балкан.

Зета је за време владавине Немањића, све до цара Душана, уживала аутономију у оквиру Србије. После Душанове смрти опет постаје самостална држава. Турска освајања Србије и Босне оставила су Зету, која од краја XIII века почиње да се зове Црна Гора, између Турске и Млетачке Републике, тада најјаче поморске силе на Јадрану. Зета се борила против настојања и једних и других да је потчине, бранећи своју државну индивидуалност. На њеном челу су најпре Балшићи, а потом Црнојевићи. Иван Црнојевић (владао 1465-1490) признао је врховну турску власт, задржавши планински део државе с престоницом у брдима опкољеном Цетињу, где је подигао двор и манастир за седиште митрополије. Његов син Ђурађ, који је владао као турски вазал, основао је 1493. у манастиру Обод, недалеко од Цетиња, једну од првих јужнословенских штампарија.
Турци су 1371. у бици на реци Марици тешко поразили краља Вукашина и његовог брата Угљешу. Одсудна битка Срба и Турака одиграла се на Косову пољу на Видовдан 1389. године, где су и српски кнез Лазар и турски султан Мурат погинули и где је српска војска била судбоносно поражена. Био је то крај српске самосталности, мада је Србија, више вазална него независна држава, опстајала још седамдесет година. Њоме су владали син и унук кнеза Лазара, деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, уклештени између Турака који су све више надирали према средњој Европи и Мађара који су се супротстављали том надирању. У то време (1403) Београд је први пут постао главни град Србије. Престоница последњег средњовековног српског владара било је добро утврђено Смедерево. Турци су га заузели 1459. Тиме је и остатак Србије као државе нестао. Подељена на санџаке (административне области), она је постала саставни део Турске царевине.

Године 1557. турски султан Сулејман донео је берат о обнављању српске патријаршије, која је била угашена 1459, са пропашћу Србије. Пећка патријаршија је повезивала све Србе распршене на великом подручју и међу другим народима у једну верску заједницу која је чувала српску државну традицију. Незадовољство народа који се опирао турској власти због погоршаног положаја раје огледало се у бројним оружаним устанцима. Они су најчешће избијали у време ратова Османлијског царства против Аустрије, Русије и Млетачке републике. У областима под турском влашћу отпор се манифестовао у деловању хајдука, наоружаних група бораца које су се трудиле да заштите народ од сурове турске владавине, која је од српске раје узимала данак не само у натури него и у крви. Свако десето српско мушко дете одвођено је у Турску и тамо строгим војничким и верским васпитањем претварано у јаничаре (припаднике стајаће турске војске).

Бежећи испред турског зулума Срби су напуштали своја огњишта и масовно се исељавали на север. Тамо се, као угарски и аустријски поданици, боре против упада Турака преко Дунава и Саве (Јакшићи, Бранковићи, Белемужевићи, Јован Ненад Црни и др.). После избијања аустријско-турског рата (1593) дошло је до великог устанка Срба у Банату под вођством владике Тиводоровића. Мада су устаници ослободили велики део Баната, на крају су ипак поражени, пошто нису добили очекивану помоћ од аустријске војске. Крајем XVII и у XVIII веку Аустрија је ратовала против Турске углавном на територији Србије. У тим ратовима Срби су помагали аустријску војску, пошто су веровали да ће им помоћи у ослобођењу од турског ропства. Да би заштитили границу од Турака, аустријски владари су део Хрватске и Славоније војнички организовали као Војну Крајину, која је коначно оформљена оснивањем Карловца (1579). Војници су већином били Срби, који су за обављање војне службе добијали земљишне поседе и били ослобођени феудалних намета. За време великог Бечког (Морејског) рата (1683-1699), у коме је против Турске ратовала Света лига, дошло је до преокрета на ратишту (јануара 1690) када су аустријске трупе у Македонији и јужној Србији претрпеле пораз. Тада се одиграла највећа сеоба Срба. Под вођством патријарха Арсенија Чарнојевића (1633-1706) око 40.000 породица са Косова се повукло заједно са аустријском војском којој су дотле помагали у борби против Турака. Морејски рат је завршен Карловачким миром (1699) којим је Аустрија добила освојене делове Угарске и Хрватске, углавном насељене Србима. У новом аустро-турском рату (1716-1718) Срби су активно учествовали на страни Аустрије. Према одредбама Пожаревачког мира (1718) Аустрија је добила Банат и северну Србију. У рату 1737-1739. Хабзбуршка монархија била је поражена и северна Србија враћена Османлијском царству. Пошто су и овога пута Срби помагали аустријску војску, морали су да се селе преко Саве и Дунава (1737). То је била Друга сеоба Срба. Како су у народним устанцима учествовали и српски патријарси и епископи, Пећка патријаршија је укинута 1766. а Срби, као и остали хришћани у Османлијском царству, подређени Цариградској (грчкој) патријаршији.

Срби избегли са територије под турском влашћу насељавали су се и у јужним деловима Панонске низије. Аустрија их прихвата и користи као граничаре на граници према Турцима. Мађарски феудалци настојали су да им наметну и кметовске обавезе, а католичка црква плаћање десетка и да их покатоличи или бар поунијати (задржавање православних облика црквене службе, али и признавање папе за врховног поглавара). Све то доводи до масовног исељавања у Русију средином XVIII века. Аустрија у XVIII веку предузима појачано насељавање Јужне Угарске (данашње Војводине), које се наставља и у наредном веку. Посебно је форсирано досељавање Немаца, вичних занатима и рационалној обради земље, затим Мађара, Словака и др. Тако су ови крајеви добили својеврсно етничко шаренило и задржали га до данас.

Потпавши под турску власт, Црна Гора је наставила са побунама и ратовањима за своју самосталност, сама или као савезник турских противника - Млетака, Аустријанаца, а касније и Руса. Уместо кнезова на чело народа долазе владике. Они преузимају световне функције, ослобађају земљу турске доминације. Први од њих, Данило Петровић (владика 1697-1735) створио је савез црногорских племена, организовао покољ потурица (на Бадње вече 1703), обезбедио помоћ Венеције и успоставио везе са Русијом, чији су се поморци почели школовати у Боки Которској, тада под млетачком влашћу.

Крајем XVIII века почео је процес формирања српске нације, пошто су порази Турака створили повољне услове за национално ослобођење.

На територији Србије осилила се јаничарска војска, чинећи велика недела. Турски султан Селим III је после рата Турске са Аустријом и Русијом (1788-1791) увидео да Османлијском царству прети пропаст уколико се не спроведу неопходне реформе. У склопу тих реформи побољшан је положај Срба у Београдском пашалуку, који су се и раније често бунили и сарађивали са Аустријом. Царским ферманом (наредбом) из 1791. забрањен је боравак јаничара у Београдском пашалуку и насилно читлучење. Тачно су утврђене дажбине спахијама и др., а ферманима из 1793, 1794. и 1796. Србима у Пашалуку је призната нека врста аутономије. Мир на граници и сигурност у земљи повољно су утицали на привредни развој Србије. Међутим, ситуација се променила у време када је Порта (влада Османског царства) због опасности по царство изазваноj Наполеоновим нападом на Египат (1798) морала да дозволи повратак јаничара у Београдски пашалук (1799).

Увођењем власти јаничарских вођа дахија (1801), у Србији је настало насиље над становништвом. Укинуте су све повластице додељене Србима. Већи део Срба одлазио је у хајдуке, јер жалбе Порти на поступке дахија нису донеле никакве промене. Кад су сазнали да се у тајности припрема устанак дахије су предузеле акцију познату као сеча кнезова. Поубијали су већи број српских кнезова, трговаца и свештеника.

Овај догађај убрзао је устанак. Средином фебруара 1804. у селу Орашцу одбегли народни прваци су донели одлуку о дизању устанка. За вођу су изабрали Ђорђа Петровића Карађорђа.

Већ у првим акцијама ослобођено је више места и опседнут је Београд. Битком на Иванковцу (1805) побуна против дахија претворила се у устанак против званичне Турске. После даљих пораза и ослобођења Београда (1807), Порта је била приморана на преговоре. Закључен је Ичков мир којим је Србији зајамчена аутономија, али овај уговор није остварен због избијања руско-турског рата и приласка српских устаника Русији (1807).

У раздобљу примирја (1808) много је урађено на правном и просветном развитку Србије. Доситеј Обрадовић, свестрано образовани књижевник и просветитељ, отворио је у Београду Велику школу, међу чијим је првим ђацима био и Вук Стефановић Караџић, каснији културни реформатор, оснивач модерног књижевног језика и творац најсавршеније азбуке и фонетског правописа.

Борбе су обновљене током 1809. Устаници су претрпели пораз у бици на Чегру. Заједничко ратовање устаника и Русије настављено је 1810. и донело неколико победа. Али судбина Србије све више је зависила од међународних односа. Мир Турске и Русије закључен у Букурешту 1812. био је неповољан по Србе, иако се Порта обавезала да ће устаницима дати аутономију. Вође устанка одбиле су да признају одредбе мировног уговора, па је Турска против устаника предузела одлучну акцију (1813). Извршен је напад на Србију са свих страна. Устанак је угушен на најсуровији начин. Већи део устаничких вођа са Карађорђем побегао је у Аустрију. Карађорђе се 1817. вратио у Србију. Кнез Милош Обреновић наредио је да се Карађорђе убије. Наређење је извршено 25. јула 1817.

Још у току борби устаници су изграђивали своју власт. Највиши орган централне власти била је Народна скупштина (спроводила уставне реформе, доносила законе, одлучивала о рату и миру), а Правитељствујушчи совјет (основан 1805) представљао је извршну власт. Уставном реформом 1811. уведена су попечитељства (министарства) и извршена је централизација власти.

Први српски устанак је, и поред слома, значио успостављање темеља модерне српске државе.

На збору у Такову 1815. донета је одлука о подизању Другог српског устанка а за вођу је изабран Милош Обреновић. Устаници су извојевали неколико победа и ослободили готово цео Београдски пашалук. Пораз Наполеона изменио је међународну ситуацију. Русија је могла да се умеша и дипломатски помогне Србима. Због тога је Порта наредила пашама да отпочну преговоре са устаницима. Са Марашли Али-пашом Милош Обреновић је закључио усмени споразум. У Београдском пашалуку заведена је заједничка српско-турска управа. Султановим хатишерифима из 1830. и 1833. Србији је потврђена аутономија и територијално проширење а Милош Обреновић проглашен наследним кнезом. Укинут је феудализам, српски сељак је постао слободан. Турска власт над Србијом била је све формалнија, турска војска је морала да напусти земљу 1867, сувереност је постигнута 1878. У слободну Србију долазили су Срби из других крајева, у градовима је почело да се ствара српско грађанство. На престолу су се измењивали владари две династије: Обреновићи (1815-42, 1858-1903) и Карађорђевићи (1842-58, 1903-41).

Последњи духовни и истовремено световни господар Црне Горе био је владика Петар II Петровић Његош (1813-1851). Он је учврстио државну, натплеменску власт, основао Сенат, увео порез, издејствовао већу помоћ од Русије, средио политичке прилике и подигао углед своје земље. Био је и велики песник, аутор "Горског вијенца", изузетног спева о покољу потурица у Црној Гори за време владике Данила.

Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка склапају 1912. Балкански савез и заједнички воде рат против Турске ради њеног протеривања са Балкана. Срби су код Куманова нанели тежак пораз турској војсци. Српска војска је ослободила Косово, средиште своје средњовековне државе. Континуитет са средњовековном државом успоставио је још Карађорђе узимајући у свој лични печат двоглавог орла из грба Немањића. Мир балканских савезника с Турском склопљен је у Лондону 1913. године.

Убрзо по завршетку Првог, почео је и Други балкански рат. Незадовољна својим делом при подели ослобођене Македоније, Бугарска је без објаве рата напала Србију и Грчку. И у овом рату српска војска је извојевала крупну победу на Брегалници, почетком јула 1913. Бугарска је била присиљена да с Румунијом, Грчком, Србијом и Црном Гором склопи мир у Букурешту, 10. августа 1913. године.

За време и после балканских ратова, у којима је постигла блиставе победе и удвостручила своју територију, углед Србије нагло је порастао. Беч и Берлин постају све узнемиренији. У Србији виде главну препреку за остварење своје политике продора преко Балкана на исток. У њој, због њеног утицаја на Јужне Словене под аустроугарском влашћу, виде, уз то, и главну опасност за сам опстанак Аустро-Угарске. Због тога је у Бечу све присутнија постајала идеја да треба предузети превентивни рат против Србије и Црне Горе.

Двадесет осмог јуна 1914. Гаврило Принцип извршио је атентат на надвојводу Франца Фердинанда и убрзао избијање неизбежног светског рата између централних сила (Немачка, Аустро-Угарска и Турска) и савезника (Русија, Србија, Црна Гора, Француска, Белгија и Велика Британија). Аусто-Угарска 23. јула упућује Србији ултиматум који садржи захтеве неспојиве са независношћу Србије. Када га је Србија одбила, Аустро-Угарска објављује рат Србији. Србија се нашла у врло тешком положају пошто се још није била опоравила од губитака у Првом и Другом балканском рату. Међутим, имала је велико ратно искуство и свесну војску и цивилно становништво.

Аустро-Угарска је против Србије и Црне Горе упутила добро опремљену армију која је прешла Саву и Дрину. Већ 14. августа почела је битка на Церу у којој је победила српска војска. Децембра су Аустријанци заузели Београд, али је дошло до жестоког сукоба на Колубари где је српска војска разбила аустроугарску армију. Истог месеца је Народна скупштина Србије у Нишу потврдила изјаву српске владе да је ратовање Србије "постало у исто време и борба за ослобођење и уједињење све неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца."

У Паризу је 1915. године основан Југословенски одбор са седиштем у Лондону чији је циљ био рушење Аустро-Угарске и ослобођење јужнословенских народа. Одбор је био против Лондонског споразума којим су Италији обећане области насељене Јужним Словенима.

Нове борбе почеле су октобра 1915. Српска војска се у почетку добро бранила, али је после продора бугарске војске запала у тежак положај. Повлачење је било могуће само преко Црне Горе и Албаније на Јадранско море. Са војском се испред окупатора повлачио и велики број цивилног становништва. Упркос свему, на јадранску обалу стигло је 150.000 људи који су бродовима Антанте пребачени на Крф. Тамо је од болести и исцрпљености много људи одмах помрло. У животу је остало 120.000 војника који су, после опоравка, већ у пролеће 1916. са француским и британским четама створили Солунски фронт. У јесен 1916. Срби су победили Бугаре на Кајмакчалану и заједно са Французима заузели Битољ. По плану српске врховне команде, снаге Антанте су на Солунском фронту, под командом Франше д'Епереа, прешле септембра 1918. у општу офанзиву. Пробојем Солунског фронта нанет је тежак ударац Централним силама.

Србија је 1. децембра 1918. иницирала формирање нове државе Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, која је 1929. године променила име у Краљевина Југославија.

После Другог светског рата и победе Титових партизана и револуције створена је Демократска Федеративна Југославија (ДФЈ). Посланици Уставотворне скупштине су 29. новембра 1945. усвојили декларацију којом је укинута монархија и проглашена република, а име државе промењено у Федеративна Народна Република Југославија (ФНРЈ). Уставом од 3. априла 1963. назив државе промењен је у Социјалистичка Федеративна Република Југославија (СФРЈ). У другој Југославији је највећу моћ током 35 година, све до смрти 1980, имао Јосип Броз Тито.

Почетком 90-их година вишестраначке скупштине у Словенији, Хрватској, БиХ и Македонији донеле су одлуку о отцепљењу од СФРЈ, док су Србија и Црна Гора прогласиле 27. априла 1992. Савезну Републику Југославију (СРЈ), коју су чиниле ове две републике.

Опречни ставови република о свим битним питањима опстанка заједничке државе и положају народа у појединим републикама које су постале независне државе све више су се заоштравали; дошло је до оружаних сукоба у Хрватској и БиХ, који су донели велике људске жртве и разарања.

У новембру 1995. представници Хрватске, БиХ и Србије потписали су у Дејтону (САД) споразум о прекиду непријатељстава, чиме су оружани сукоби окончани.

Уз посредовање међународне заједнице закључен је 14. марта 2002. споразум Србије и Црне Горе о стварању заједнице ове две републике под називом Државна заједница Србија и Црна Гора, која је постојала до 2006, када су Србија и Црна Гора постале независне државе.