Izvor: Objava, 12.Avg.2018, 12:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПОП ЛУКА ЛАЗАРЕВИЋ

Свештеник и војвода, родио се 1774. године у Свилеуви. Његови преци су се доселили из Бирача у источној Босни. Узор му је био брат од стрица, честит и веома угледан човек, кнез шабачке Тамнаве, Ранко Лазаревић. Уз Ранкову помоћ родитељи су га послали у Срем, где се школовао и, после три и по године, стекао основе писмености. Запопио се 1796. године и до почетка Првог српског устанка службовао у Коцељеви.

По избијању устанка, одбацио је свештеничку одежду, латио се оружја и одрекао се свештеничког позива. Иако без искуства у војничком занату, Поп Лука је као организатор устанка у посавско-тамнавској кнежини задобио симпатије свих устаника, те га је Карађорђе поставио за посавско-тамнавског војводу. До боја на Мишару највише је ратовао на Дрини и у Мачви. Један је од најистакнутијих војвода у Првом устанку и најзаслужнијих људи за победу на Мишару (1806). Командујући коњицом, скривеном у једном шумарку, он и Прота Матеја Ненадовић извели су подвиг изненадним, муњевитим и одлучујућим ударом у бок Турцима.

Усред боја на Мишару Поп Лука и Кулин-капетан нашли су се један према другом. Како су одраније знали један за другог, прилику да се овако сретну једва су дочекали. У првом судару Кулин је сабљом замахнуо да посече Луку, али је Лука својом сабљом одбио напад. У другом судару Кулину пође за руком да сабљом избије сабљу из руку Лукиних те јурну бесомучно на њега. Оставши без сабље, Лука зграби из ункаша арбију којом се пушка пуни и покуша њоме да се брани. Кулин га захвати сабљом пљоштимице по глави. Осећајући да губи свест, Лука се брзо смаче с коња, а у том часу неколико српских коњаника испалише своје кубуре и убише Кулина. Овом приликом је Милош Поцерац уграбио Кулинову сабљу за чији је откуп, касније, нуђено повелико благо. Погибија Кулинова је још више поколебала ионако деморалисане Турке, а Срби и Карађорђе стекли су, с друге стране, још више самопоуздања и извојевали победу.

После ослобођења Шапца 1807. Карађорђе Луку постави за првог команданта града и даде му на управу Мачву.

Као стратег, Лазаревић се истакао и 1809. године, за време продора устаничке војске у Босну. Његова је војска запосела босанско Подриње и повукла се тек после Чегарске битке. Од 1811. командовао је делом фронта од ушћа Дрине до Лознице. Учествовао је и у последњој бици, на Засавици. После краха устанка прешао је у Срем. Одређено време је, као емигрант, провео у Штајерској, а затим деветнаест година у Русији (Бесарабији). У Србију се с породицом вратио 1833. године. Док је ишао од Београда ка Шапцу, успут су га свуда одушевљено поздрављали становници околних села.

Кнез Милош га је поставио за судију у Шабачком магистрату, а за владавине уставобранитеља и кнеза Александра Карађорђевића пет година (1842-1847) био је члан Државног савета. Умро је у Шапцу 11. маја 1852. године.

Поп Луки Лазаревићу су слобода и срећа Србије, којима је и сам итекако допринео, биле на првом месту, а у закулисне радње и интриге током борбе за власт између устаничких старешина се није уплитао. До краја живота је остао светлог образа.