Izvor: Objava, 07.Avg.2018, 15:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

НИЋИФОР НИНКОВИЋ - БЕРБЕРИН КНЕЗА МИЛОША И ПИСАЦ МЕМОАРА

Нићифор Нинковић је рођен у Добринцима, у Срему, 1788. године. Одатле је, понет српском револуцијом и њеним успесима, дошао у Србију 1807. године, у часу када су устаници после освојења Београда приступили организовању власти на ослобођеној територији. Као писмен човек он је одмах ступио у службу код устаничких војвода. Од тада, па до 1842. године када се завршавају његови мемоари, он је провео у Србији на разним дужностима 16 година, и то пет под Карађорђем, а једанаест у Србији кнеза Милоша Обреновића. Свој необични живот у Србији, као и своје двадесетогодишње лутање по Турској, Нићифор је опширно описао на 285 страница велике осмине својих мемоара, збијеним слогом, мастилом, доста добрим и увежбаним рукописом, са позивањем ту и тамо на научне ауторитете и са доста цитата на страним језицима. Мемоари обухватају период од 1807. до 1842. године. Нићифор их потписује као "бербербаша, доктор и хирург", јер се он у последње време поред обичног "берберлука" бавио и "докторијом": пуштао је крв, стављао пијавице, лечио од убоја, пелцовао против богиња итд. Описујући свој живот Нинковић се дотакао и многих знаменитих људи и догађаја из Првог и Другог устанка и записао о њима низ карактеристичних појединости.

Сусретом са капетаном Радичем Петровићем и његовом добродошлицом он започиње свој живот у једној револуционарној средини, живот пун свакојаких доживљаја и промена. Бистар и врло окретан, а усто и добро писмен, Нићифор Нинковић је успео да дође у додир са многим и најутицајнијим људима ондашње Србије, да залази у њихове домове, да као "ћата" води њихову личну и званичну преписку, да слуша њихове разговоре и да сам с њима разговара, да их прати на службеним путовањима, да с њима иде у рат и да сам учествује као борац у многим бојевима. За време Карађорђа он је само "ћатисао" код неких његових војвода, а доцније, под кнезом Милошем, он је био дворски берберин и хећим, подједнако стручан и вешт у оба заната. Нићифор је "ћатисао" код поцерског кнеза Илије Марковића, код соколског војводе Кара-Марка Васића у Рачи на Дрини, код старовлашког војводе кнеза Јована Рашковића и сина му Максима и код ресавског војводе Милије Здравковића. Као војводски "ћата" био је у могућности да изближе види и друге утицајне људе, а не само оне код којих је служио. Видео је у Београду Доситеја Обрадовића, кога назива "премудрим Соломоном", затим господара Младена Миловановића, војводу кнеза Симу Марковића и "проче советнике". Био је у друштву са Хајдук-Вељком, с њим говорио и за време борбе с Турцима гасио жеђ ракијом из његове чутуре; говорио је с ваљевским војводом Јаковом Ненадовићем; разговарао је и са његовим синовцем Протом Матејом Ненадовићем; био је у војсци рудничког војводе Милана Обреновића, посматрао његова брата Милоша Обреновића у двострукој улози: и као Карађорђева војводу и, доцније, као кнеза Србије; разговарао је и са Карађорђевим зетом војводом Антонијем Пљакићем и буљубашом Карађорђеве гарде Петром Јокићем; у пратњи старовлашког војводе кнеза Јована Рашковића и соколског војводе Кара-Марка Васића долазио је у Тополу, гостио се у Карађорђеву дому, заједно са Карађорђем седео за трпезом и слушао његове разговоре итд.

Бежећи од војводе Кара-Марка Васића, коме се био тешко замерио, Нићифор, по савету Јакова Ненадовића, напушта Србију 1812. године и одлази у Влашку.

Отада настаје дуга одисеја Нићифора Нинковића испуњена свакојаким згодама и незгодама. Букурешт, Галац, Цариград... па 1819. године опет натраг у Србију. Научивши се у Цариграду берберском занату, отворио је берберску радњу и тако постао први Србин мајстор берберског заната у Београду. Затим, оженивши се лепом Христином, Српкињом из Земуна, он постаје лични берберин кнеза Милоша у Крагујевцу. Ту је крај његовом личном миру и почетак највећих страдања. Толико пута је разговарао са кнегињом Љубицом, препирао се и свађао са њом, али и лечио је од убоја задобивених када ју је њен муж, кнез Милош, испребијао зато што је била наумила да из пиштоља убије његову љубавницу Станку. Нићифор је лечио и љубичког јунака Мелентија Добошара и "пуштао му крв из ушију"; спавао у Крагујевцу у истој соби са Вуком Караџићем, "слепачким песмописцем и сваке грамоте филозофом", како га назива, и с њим разговарао; разговарао је и са Стефаном Стефановићем - Тенком и био у његовој кући у Поречу, итд.

У једној молби кнезу Милошу од 6. маја 1825. године Нићифор изражава жељу да га служи "дондеже нерве мое мицати могу", али тражи бољу награду, јер му је плата, каже, тако мала да му не стиже ни за "кућевни трошак", а камоли за "далше потребе". Крајем 1830. године, тражећи бољи живот и бежећи од Милошеве тираније, по други пут је напустио Србију и отишао у далеки свет. Прво је служио као тумач код адакалског паше Осман-бега, иначе сина Сулејман-паше Скопљака, код кога је, каже, живео "као један бег". Одатле је, после године и по дана, прешао у Букурешт.

У јесен 1833. године Нићифор напушта Букурешт и преко Рушчука и планине Балкана, путем, каже, "којим је славни херој и главнокомандујући руски генерал Дибић с војском за у Шумен прешао", силази у Једрене, где већ лечи као прави доктор. Затим опет одлази у Цариград као берберин и тумач. Ту, на Босфору, почиње 1834. године да пише своја "страданија... жалостна, невино чрез Милоша сносећи и трпљећи". Из Цариграда се пребацује у Малу Азију, у Смирну и Пергам, па после неколико година, не одолевши чежњи за Србијом и породицом која је остала тамо, враћа се натраг и преко Сереза, Петрича, Струмице, Штипа, Врања и Ниша опет долази у Србију. У Врању је лечио од грознице неког турског пашу, а у Нишу, за неких осам месеци, био стални гост код турског команданта Ахмета Арапина, који га је држао "као најсигурнији залог при себи". Најзад је стигао у Београд 1842. године, после дванаест година лутања по Турској и Анадолији. Умро је у Пожаревцу 1850. године.

О "Господару Ђорђу", како он обично Карађорђа назива, Нићифор говори са много љубави и поштовања. А посматрао га је у разним приликама: и пред војском на дорату, и под оружјем на фронту, затим као домаћина у његовој кући у Тополи, као госта у веселом друштву, у разговору са војводама, и како са будаком на рамену иде на посао. Он је њим одушевљен и као човеком и као јунаком.

Нићифор нашироко говори о кнезу Милошу, кривцу за своју личну судбину, и о његовој тиранији.

Нићифор бележи један детаљ веома карактеристичан за психологију кнеза Милоша. Он је, каже, после Ђакове буне (јануара 1825) био нахватао врло велики страх од сељака. "Кад који скриви, не сме му ништа да учини, већ онако љутит искали на својим служитељима и испребија као мачке". И сам Нићифор је то два пута искусио на својим леђима, што је још више појачало његову мржњу против кнеза Милоша, коју носи до краја живота.

Овај Сремац се својим личним учешћем у Првом устанку и, још више, својим успоменама о Устанку и његовим вођама, које је оставио у рукопису, поштено и савесно одужио "роду и отечеству старом", коме је, у тренутку његове одлучне борбе, похитао у помоћ са младићким заносом који не зна за препреке и тешкоће. Он је, уосталом, био само један између многих његових родољубивих земљака, који су, ношени истим одушевљењем, у току Првог устанка прешли у Србију и дали свој допринос гигантској борби за слободу српског народа.