Izvor: Objava, 04.Avg.2018, 18:39   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КНЕЗ МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

Милош Обреновић био је кнез Србије од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. Учествовао је у Првом српском устанку и предводио српске устанике у Другом српском устанку. Оснивач је династије Обреновића. За време његове владавине, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства. Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Током своје владавине, кнез Милош је био најбогатији човек у Србији и један од најбогатијих на Балкану (Милошу се и сам султан Махмуд II обраћао за зајам).

Милош Обреновић је био син Вишње Гојковић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичке нахије. Рођен је у селу Средња Добриња 18. марта 1780. Милош је био најстарији од тројице синова које је овај брачни пар имао. Имао је рођену браћу Јеврема и Јована. Његова мајка је била удата за Обрена Мартиновића из Бруснице, па је Милош имао и полусестру Стану и двојицу полубраће, Јакова и Милана. Међутим, Милош је имао још и три полубрата по оцу, Радослава, Радоњу и Рада, јер је Вишња била друга жена Теодорова. Пре Првог српског устанка Милош је био слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. Године 1806. оженио се Љубицом Вукомановић, а венчани кум био му је Карађорђе.

Милошево право презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је 1808. по свом полубрату Милану Обреновићу, истакнутом устаничком војводи, који је имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку од његовог самог почетка 1804. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану. После пропасти устанка 1813, Милош је био једини од истакнутијих устаничких војвода који је остао у Србији, предавши се Турцима. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, Пожешке и Крагујевачке нахије.

Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову на празник Цвети.

Учествовао је у најважнијим биткама, ослободивши за само три месеца цео Београдски пашалук осим Београда, Шапца, Сокола, Ужица и Смедерева, а потом лично водио преговоре са Турцима. Тако је 6. новембра 1815. године склопио усмени договор са Марашли Али-пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.

Милош није бирао начина да учврсти свој положај и да избори што већу аутономију за Србију. Турке је подмићивао, претио им и уцењивао их, а потенцијалне конкуренте за власт је уклањао. Када је јула месеца 1817. године у Србију тајно из Русије дошао Карађорђе ради договора о организовању заједничког устанка Грка, Срба и Бугара, Милош је наредио да се Карађорђе убије, правдајући то државним разлозима, а у ствари се бојао великог Карађорђевог угледа у народу.

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о делимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство. Проширио је 1833. границе Србије.

Иако је сам био неписмен, кнез је добро осећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Аустрији и Немачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе лекари, професори и инжењери. Привреда целе земље је унапређена непрестаном колонизацијом Србије и давањем досељеницима значајних пореских олакшица.

Међутим, Милошев деспотски начин владања учинио је да се старешински слој организује и постане озбиљна претња његовом самовлашћу. Његови политички противници успели су да 1835. године наметну први Устав српске модерне државе, познатији као "Сретењски устав". Тај слободоумни устав је изазвао протесте Русије, Аустрије и Турске, па га је Милош са задовољством опозвао. На место њега, године 1838. је донет један Хатишериф, октроисани устав за какав се залагала Русија, која је стала на страну Милошевих политичких противника. Овим уставом (названим "Турски устав"), кнежева власт је ограничена Совјетом, састављеним од извесног броја саветника, које кнез није могао да отпусти.

Не мирећи се с таквом поделом власти, Милош је покушао да војском обори устав, али није успео, па је 13. јуна 1839. године био принуђен да абдицира и напусти земљу. Наследио га је тешко оболели старији син Милан, који је умро после месец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изгнанства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу, краткотрајну владавину, која је трајала до његове смрти, 26. септембра 1860. у Београду.