Izvor: Objava, 01.Avg.2018, 17:45   (ažurirano 02.Apr.2020.)

СТЕФАН СТРАТИМИРОВИЋ

Рођен је 7. јануара 1758. године у Кулпину, у Бачкој, где су се његови преци доселили у време Велике сеобе Срба (1690) и добили имање и племство. Средњу школу је учио у Новом Саду, Сегедину и Вацу, а студије философије и права у Пешти и Бечу. Националну историју је посебно изучавао код ученог Србина, историчара Јована Рајића.

Иако је учио световне школе, Стратимировић се определио за свештенички позив и замонашио у манастиру Крушедол. У црквеној хијерархији је изузетно брзо напредовао. Постао је архимандрит, а 1786. године будимски епископ. Четири године касније на Народноцрквеном српском сабору у Темишвару изабран је за митрополита.

До овог времена је темељно упознао политику Аустрије и германску културу. Сагледао је и правилно схватио положај сопственог народа и безрезервно се ставио у његову службу. Увидео је да је низак ниво образованости препрека сваком развитку, а и самом опстанку нације, која је била изложена страшним притисцима (унијаћење, католичење, мађаризација). Издејствовао је оснивање школа за свештенички кадар широм Угарске. Његовим залагањем основане су Гимназија (1791) и Богословија (1794) у Карловцима и Велика српска гимназија у Новом Саду. За сиромашне ученике гимназије у Карловцима је (1797) основао "Благодејаније", институцију касније названу Стефанеум, у којој је 40 српских ђака добијало бесплатно храну.

Кад је у Србији 1804. године избио устанак веровао је да ће се Србија ослободити турске власти, па је руском цару упутио Меморандум о стварању српске државе ("О воздвижениј Славено-Сербскаго Государства"). Устаничко вођство је с њим било у сталној вези и извештавало га о свим догађајима. Његов утицај у аустријским високим војним и политичким круговима, укључујући и сам Бечки двор, имао је пресудан значај за устанак. Као незванични посредник између аустријских власти и устаника у Србији био је и својеврсни дипломата, креатор спољне политике Србије. Залажући свој огромни ауторитет међу Србима у Угарској (Аустрији) прикупио је огромна новчана средства за потребе устаника. Тим новцем су у Аустрији куповани оружје, муниција и друге потрепштине и упућиване у Србију. На то су аустријске власти, захваљујући њему, гледале кроз прсте. Добро знајући српске нарави редовно је апеловао на завађене устаничке старешине да живе у слози. Са многима се и лично дописивао и давао им практичне савете. Тако је једном приликом Васи Чарапићу писао: "Турске светиње не уничтожавајте, мирне и добре Турке без нужде не прогоните и не убијајте, жене и децу невиним начином не напаствујте, праведни будите, себе чувајте, а никога који вас не узнемирава не нападајте..."

После пропасти устанка 1813. поднео је огромне жртве за спасавање сто двадесет хиљада српских избеглица и позвао свештенство и Србе у Аустрији да "пруже помоћ унесрећеној браћи."

Стратимировић је био веома образован човек, бавио се науком и књижевношћу и на латинском, српском и немачком језику написао велики број историјских, црквених и књижевних списа. Умро је у Карловцима 5. октобра 1836. године.