Izvor: Objava, 01.Avg.2018, 11:54   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О ЦРНОГОРСКОЈ НОШЊИ

Одијело Црногораца је уска до кољена дугачка хаљина с ускијем рукавима, од грубог бијелог сукна, које сами праве. На први поглед рекло би се да се закопчава, али се не закопчава, а не би било ни могуће, јер је сувише уска. Даље, пошироке чакшире до кољена, које на Аустриској граници праве од простог плавог сукна, званог раша, и које се гради у Дубровнику; даље у унутрашњости праве се од још грубље материје, као сукна неуваљаног. Од кољена до чланака су докољенице од исте материје као и горња хаљина. Оне се под кољеном вежу, и дуж листова се стегну ковчама. На ногама носе кратке вунене чарапе, које једва покривају докољенице, и опанке, испреплетене опутом и привезане за ногу. На глави носе капе од црвене чохе посувраћене до врха, и спољна посувраћена страна постављена је црнијем платном; кад се платно поцијепа, остаје сва капа црвена. За капом држе новац и друге ситнице, а у рату фишеке, да их лако дохватају. Око капе многи носе мараме разне боје, које су код младијех и имућнијех људи често свилене, и тако омотане изгледају као мала чалма. У Црној гори кошуље се ријетко носе; многи немају их никако, а оно мало што их носи, понајвише имају само једну, и кад је у неколико недјеља ваља прати, иду за то вријеме без кошуље. Многи носе под горњом хаљином чохани џемадан понајвише црвен, који се пресамићује, а преко горње хаљине носе богатији чохани, обично црвени јелек без рукава. И џемадан и јелек обично су од фине чохе и често извезени златом и гајтанима, и јелеци су украшени сребрнијем и позлаћенијем пуцетима и копчама. Преко хаљине по слабинама се опасују вуненијем обично црвенијем појасом, а преко овога припасују силај за који задјену малу пушку и велики нож. О кајишу на силају (или о засебном) висе двије мале фишеклије оковане цинком и једна кеса за новац или друге ситнице, даље, мазалица да оружје подмазују и чувају да од кише не зарђа, и кресиво, које је тако направљено да може послужити и као извојац, и као шило да прочачка фаљу на пушци. Поред тога сваки Црногорац носи струку сиве боје од грубог домаћег ткива, без које се никуд не миче. Кад је лијепо вријеме носи је преко рамена, кад је киша заклоња се њоме и чува, колико може, оружје да му не закисне, а ноћу му је простирка. То је црногорско одијело и љети и зими. Они увијек иду головрати, и они који немају џемадана и голијех груди. Код многијех, који немају силаја већ пушку и нож задијевају за појас или за каиш од фишеклија, види се и го трбух од појаса докле везују чакшире. Ово право одијело Црногорско разликује се доста (као и све остало) од одијела сусједнијех крајева особито од онијех на источној страни. Ови н. пр. на глави носе праву чалму; мјесто једне пушке за појасом, носе двије, итд. - Сваки Црногорац носи бркове, а браду и косу око главе до половине брију. Али се не брију редовно, већ или о великијем празницима, или кад им брада прилично нарасте, или уопште кад се деси прилика за то. Брију један другог, или један учини тиме другом услугу. Уопште Црногорцима није стало до тога да буду лијепи, и кад би ко на то гледао, презирали би га и ругали би му се.

Женске носе од платна или вуне, шарено извезену по рукавима и грудима кошуљу; преко ње дугу хаљину од истог бијелог сукна као и људи с ускијем рукавима. Преко ње се опасују три прста широкијем кајишем, окованијем месингом с црвенијем камењем, од кога с приједа на жутом ланцу виси бритва, а са стране с цинком окована кеса као код људи. Преко те горње хаљине другу без рукава од истог сукна. Љети скидају хаљину с рукавима и носе само ону без рукава. С пријед покрива кошуљу шарена вунена кецеља с ресама. На ногама носе дуге чарапе до кољена и опанке. Свака женска има као и човјек струку, и млађе обично од црвеног или шареног ткива. Жене покривају главу марамом, а дјевојке носе капу као и људи, и готово само се тиме разликује, што се на њу пришивају разни новци, више или мање, према имућности. Жене плету косу у двије плетенице које су у дну састављене, и висе с пријед низ рамена; дјевојке је обавијају око главе. Неке се ките и обоцима. Младе жене, особито кад се празнички обуку, носе на глави разне ланчиће, игле и друге стварчице које изгледају као Европски накит, али је од месинга и бакра са лажном позлатом и лажнијем камењем; од истог метала често носе и прстење. И женској дјеци за неко вријеме брију главу. Најпотребније одијело, и мушко и женско, сваки прави себи, и само капу човјек купује.

Обично оружје Црногорчево је осим мале пушке и ножа и дуга пушка. Кундак у мале пушке је од једноставног туча и врло шиљаст, а у дуге пушке је врло танак и само окован тучаном или гвозденом тенећком. Такви кундаци у Србији се зову арнаутски. Лијепо и добро оружје једина је ствар до чега Црногорац много држи, и у чему он гледа свој накит. И код њих се заиста и налази тако оружје које се може назвати правим "накитом". Често се може видјети код просто одјевеног Црногорца најчистијим сребром оковане мале пушке и вјештачки израђене, које се због свога сјаја зову леденице. Исто тако се могу видјети у Црној гори најљепше Дамаске дуге пушке са сребрнијем карикама и у сребро окованим кундаком. Највећи дио овог дивног оружја Црногорци су упљачкали у разнијем бојевима с Турцима.

(Одломак из књиге Вука Караџића "Црна Гора и Црногорци" из 1837. године)