Izvor: Objava, 01.Avg.2018, 11:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВИЗАНТИЈА

Византија је назив за Источно римско царство настало 395. г. н. е., после поделе Римског царства на Источно и Западно. Име је добила по старом граду Византиону на Босфору (у заливу Златни рог), на чијем је месту римски цар Константин Велики (владао 306-337) изградио 330. год. нову престоницу Константинопољ (Цариград).

Становништво је било веома разнородно, а везивало га је хеленистичко наслеђе. Временом, Византија је губила римска обележја и од VII века званични језик постаје грчки. Константин је признао хришћанство, те је Византија постала прва хришћанска држава.

Током хиљадугодишњег постојања Византијско царство доживљавало је велике падове али и блиставе периоде и успоне.

Цар Јустинијан (владао 527-565) покушао је да обнови Римско царство; за време његове владавине поново су освојене Италија, Шпанија и Африка. Међутим ратови које је водио исцрпли су снагу државе, па је после његове смрти Византија почела да се распада; изгубљене су многе територије. Нови полет Византије је за време цара Хераклија (владао 610-641) када је подељена на војне области (теме), што је знатно ојачало њену војну моћ, те је постепено враћала изгубљене територије; поред осталих, успоставила је власт и на Балканском полуострву.

Византија је достигла врхунац за време цара Василија II (владао 976-1025), који је основао више тема у унутрашњости Балканског полуострва. Границе Царства протезале су се од Арменије до Јадрана и од реке Еуфрат у југозападној Азији до Дунава. Упоредо с тим расла је снага феудалаца, који су присвојили ситне војничке поседе, а војнике-сељаке претворили у парике. Како су ситни поседи чинили основу економске и војне моћи царства, цареви су оштрим законским мерама настојали да спрече овај процес. Међутим наследници цара Василија II престали су да доносе законе против крупних земљопоседника и ослободили их дажбина, те су се државни приходи смањивали, док су велики издаци, посебно за најамничку војску, празнили државну благајну. Уздрмано Византијско царство почиње да губи територије на свим странама: Малу Азију освајају Селџуци, а поседе у јужној Италији Нормани.

Долазак на власт династије Комнина крајем XI в. означава привремени успон Византијског царства, чија је пољуљана војна моћ ојачана додељивањем пронија феудалцима, уз обавезу вршења војне службе, и појачаним врбовањем страних најамника. Раздирана унутрашњим сукобима Византија у последњим деценијама XII века нагло слаби, што користе крсташи са Запада и Млечани, који 1204. освајају Цариград и на рушевинама Византијског оснивају Латинско царство. Под влашћу Византије остао је само Епир на Балканском полуострву и Никејско царство у Малој Азији.

Никејски цар Михаило VIII Палеолог (владао 1259-1282) успео је да уништи Латинско царство и обнови Византију. Међутим тешке ударце ослабљеној земљи задавала је најпре српска држава, а затим и Турци. Под вођством султана Мехмеда II Турци су, после дуге опсаде током које су имали велике губитке, освојили Цариград 29. маја 1453, после чега је Византијско царство престало да постоји.