Izvor: Objava, 31.Jul.2018, 09:49   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈАКОВ НЕНАДОВИЋ

Јаков Ненадовић, један од најзначајнијих вођа и војвода Првог српског устанка рођен је 1765. у Бранковини. Бавио се трговином и као трговац темељно упознао западну Србију и Срем. Тако је успоставио везе с многим Србима у Срему преко којих је касније, у устанку, набављао оружје и муницију за потребе устаника. Кад је Мехмед-ага Фочић погубио његовог старијег брата, кнеза Алексу (1804), понудио му је место кнеза Ваљевске нахије. Дознавши за буну у Шумадији, и сам је одмах подигао народ и побунио Ваљевску нахију. Са синовцем Протом Матејом и попом Луком Лазаревићем ослободио је скоро целу западну Србију.

Највеће војничке заслуге стекао је ослободивши Ваљево марта 1804. и Шабац маја исте године. Побунио је и на устанак подигао Соколску нахију, а са Протом Матејом, Милошем и Миланом Обреновићем и Радичем Петровићем 31. јула 1805. ослободио Ужичку нахију и Ужице (варош). У овим и многим другим биткама прославио се и показао као веома способан командант. Испољавајући велике политичке амбиције, прогласио се за команданта и господара Ваљевске, Шабачке, Ужичке и Соколске нахије. Ширећи своју власт у западној Србији, већ на почетку устанка сукобио се с Ђорђем Ћурчијом, познатим харамбашом, и из зависти и сујете оклеветао га код Карађорђа и издејствовао Карађорђеву сагласност за његово убиство, које је мучки извео. Међу првима се супротставио Карађорђевој личној власти и самовољи. Међутим, уздајући се у моћ својих топова, Јаков се и сам толико осилио да је Карађорђу јавно упућивао поруке "да му, као старешина, не прелази преко Колубаре", како сведочи Вук Караџић.

Како је Правитељствујушчи совјет замишљен да ограничи Карађорђеву власт, био је један од његових оснивача 1805. а од 1809. и председник Совјета. Свој опозициони став према Карађорђу је, руковођен властољубљем и интересима материјалне природе, одбацио у јануару 1811, издао своје дотадашње политичке истомишљенике Миленка Стојковића и Петра Добрњца и прихватио место попечитеља (министра) унутрашњих дела које му је понудио Карађорђе. Тако је од најистакнутијег опозиционара постао, уз Карађорђа и Младена Миловановића, једна од најважнијих карика власти.

Слом устанка 1813. одвео га је у избеглиштво, прво у Аустрију, а затим у Русију (Бесарабију). У Србију се вратио 1831. године. Умро је 1836. у Бранковини.