Izvor: Objava, 27.Jul.2018, 21:02   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ПРОТА МАТЕЈА НЕНАДОВИЋ

Син кнеза Алексе из Бранковине, војвода, државник, дипломата и писац. Рођен је 10. марта 1777. године у Бранковини. Писање и читање научио је у родном селу, а затим се школовао у Срему (Купинову и Ашањи) где је савладао црквено појање и знања неопходна за свештенички позив. Имао је шеснаест година кад је постао свештеник, а само неколико година касније и прота. Од почетка службовања је уживао углед мудра и сталожена човека. По избијању буне на дахије 1804, са стрицем Јаковом организовао је устанак у западној Србији (Ваљевској и Шабачкој нахији), активно учествовао у борбама за ослобођење Ваљева и Шапца, опсади Београда и у свим биткама у Подрињу и западној Србији. Од 1811, кад је постао војвода, па до краја устанка (1813), био је командант једног сектора на граници ка Босни. Борио се до последњег дана устанка и био један од херојских бранилаца на легендарној Засавици.

Као дипломата први пут се огледао предводећи устаничку делегацију упућену 1804. у Русију да издејствује помоћ. Две године касније боравио је у Бечу у дипломатској мисији, а затим исте године учествовао на преговорима с Турцима у Босни. Државничке способности испољио је радећи на оснивању Правитељствујушчег совјета и на функцији првог председника Совјета.

Преласком у Аустрију, после слома устанка, суделовао је у свим договорима избеглих старешина и наставио дипломатску активност да би помогао Србији. Боравећи у Срему, помно је пратио збивања у Србији и у складу с тим предузимао потребне кораке. У време заседања Бечког конгреса (1814-1815) отпутовао је у Беч да би руском цару предао молбу српских првака да узме у заштиту српски народ у Србији. До цара није успео да стигне, а цареви саветници и министри поручивали су Србима да стрпљиво чекају нека боља времена. Став Руса није обесхрабрио увек доследног Проту и он је упорно наставио да ради на придобијању наклоности министара других европских сила, руских савезница (Аустрије, Пруске и Енглеске) за решење српског питања.

Кад је 1815. избио Други српски устанак, Прота Матеја се придружио устаницима. Као искусан државник и дипломата дао је неизмеран допринос како у политичким тако и у војним питањима и, на крају, водио преговоре са Марашли Али-пашом којима је окончан Други српски устанак.

По завршетку устанка шест година је службовао на добробит Србије, а онда се разишао с кнезом Милошем и пао у немилост. Овај га је искључио из свих државничких послова и удаљио у Бранковину. Кнез се, ипак, брзо предомислио и вратио га у службу, на место судије у Ваљевском суду и положај државног саветника. На том месту остао је до 1831. године кад је пензионисан. Тада се повукао у Бранковину, отворио основну школу и почео да пише "Мемоаре".

Искусни државник, одлучни противник Милошевог самовлашћа, није пристајао на ћутање нити се одрекао политике. Почетком 1839. изабран је за члана Државног савета, а следеће године је због сукоба са кнезом Михаилом прогнан из Србије. У прогонству је остао годину дана. Свргавањем кнеза Михаила и доласком Александра Карађорђевића за кнеза Србије опет је ступио у државну службу и изабран за члана Државног савета. Избијањем европских револуција 1848/49. године Србима у јужној Угарској се указала прилика да се изборе за аутономију у оквиру Аустрије. У раду на том прворазредном националном задатку српски прваци из јужне Угарске о свему су се саветовали с Протом Матејом. Тако се неуморни државотворац нашао и у Карловцима, на Мајској скупштини (13-15. маја 1848) која је прогласила Српску Војводину.

Време је чинило своје и поодмакле године су почеле да претежу, па је увек рационални Прота 1854. године отишао у пензију, а неколико месеци касније, 11. децембра исте године, и умро у Ваљеву. Сахрањен је у Бранковини уз највише почасти.