Izvor: Objava, 26.Jul.2018, 10:42   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ВУК КАРАЏИЋ О СВОМ РОДОСЛОВУ

Писмо Ваше од дек. прошавше године, учинило је такова осјећања у души мојој да сам га сузама полио. Што Вам овако доцкан на њ одговарам, мјесто оправдања молим да ми то опростите. Врло ми је жао што ћу ја с овим одговором мало жељу Вашу задовољити. Истина да сте Ви, као што ми пишете, само око пет година старији од мене, али родословије своје знате боље него ја своје. Ја само толико знам да се мој ђед Јоксим, син Томе Караџића, послије онога времена кад је Млатишума одлазио у Куче (1730-1740) из Дробњака, из села Петнице, саселио у Србију и намјестио се у Јадру, у селу Тршићу, ђе сам се ја и родио. Као што је покојни ђед приповиједао, у оно је вријеме био војвода Јоко Караџић, који је послије даље долазио, те походио мога ђеда а свога братучеда или рођака. А и послије Јока долазили су овде којекаки рођаци, а и стриц мој један ишао је пред Карађорђијеву буну њима у госте. По свој прилици овај војвода Јоко биће отац или ђед војводе Митра (Димитрија).

И Вама ће бити познато да је војводу Стојана 1809. године посјекао Сулејман-паша Скопљак што је био устао с Дробњацима, те се саставио с Карађорђијем и с Црном Гором. Син његов Василије, којега по надимку онамо зову Шујо, и сад живи као војвода дробњачки, али је с Турцима и прије био у врло рђавој љубави, а особито како Дробњаци и ускоци убише 1840. Смаил-агу Ченгијћа.

Зато је бјежао из Дробњака неколико пута, како прије, за времена Карађорђијева, у Србију, тако и послије у Морлачку и у Црну Гору; али ја никако нијесам имао прилике с њиме састати се, него смо само поздрављали један другога. Караџића у Петници осим Шуја има још много, али Вам ја по имену не знам казати никога. - Слушао сам да је Шујо имао два брата, па му једнога Турци домамили на вјеру и исјекли, а други се помео неђе у планини. Особито је био на гласу некакав Шујов братучед, Васиљ Кондић, који се и у пјесмама пјева, па је и он погинуо. Што ја овако мало о старима знам, томе су узроци: једно што отприје, док сам био код куће и док се то дознати могло, слабо се то цијенило и за то марило; а друго што се сад због владе турске и због другијех сметњи онамо не може ласно отићи, нити какијем другим начином однекуд прави гласови добити. Тако ја и за материнога оца само толико знам да му је било име Симо и да се звао Зрнић и да је однекуд из Никшића.

Тако смо ми јамачно од једнога рода, ако и не знамо колико смо близу род.

Мени ће бити врло мило ако ми јоште што напишете о нашим старима.

Поздрављајући љубазно и Вас и Вашега сина и кћери Ваше, и истинито Вас љубећи остајем Ваш рођак.

(Из писма Вука Караџића Обренији Семјонович-Никшић рођеној Караџић од 13. августа 1852. године)