Izvor: Objava, 22.Jul.2018, 19:23   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ЈУГОСЛАВИЈА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ

Током првих година Другог светског рата, Краљевина Југославија се нашла у потпуном ратном окружењу. Сви њени суседи изузев Грчке припадали су силама Осовине. У таквим околностима кнез Павле Карађорђевић, пробритански оријентисан, преузима одговорност за државу и народ. Свестан чињенице да Краљевина Југославија не може добити војну подршку и заштиту Велике Британије, а да је сама немоћна да се супротстави Немачкој, доноси одлуку да држава приступи Тројном пакту. Документ је потписан у Бечу 25. марта 1941. године.

Група официра предвођена генералом Душаном Симовићем извршила је државни удар, збацила Владу и намесништво, а краља Петра II Карађорђевића прогласила пунолетним. Генерал Душан Симовић постао је председник нове владе. У Београду су организоване демонстрације и дата је подршка одбацивању Тројног пакта. Овај преврат подржала је Велика Британија.

Немачка је без објаве рата напала Краљевину Југославију у зору 6. априла 1941. године. Отпор је трајао свега једанаест дана, до 17. априла 1941. године. Највећа разарања доживео је Београд. Поред стратешких циљева, бомбе су погађале и цивилне објекте. Погинуло је неколико хиљада грађана. У бомбардовању је страдала и зграда Народне библиотеке, у којој су се налазила документа непроцењиве вредности. Посебно су се истакли браниоци Београда, пилоти југословенске авијације. После априлског рата југословенска влада и краљ Петар II одлазе у Лондон, где су их савезници признали за чланове Антифашистичке коалиције.

У Загребу, 10. априла 1941. године, проглашена је Независна држава Хрватска (НДХ). Обухватала је територије Хрватске, без великог дела Далмације, Босну и Херцеговину и Срем. На челу државе био је Анте Павелић, вођа усташког покрета.

Усташе су намеравале да трећину Срба у НДХ побију, трећину покатоличе, а трећину иселе. Терор усташа присилио је српско становништво да већ у лето 1941. године подигне оружани устанак.

После потписивања капитулације, територија Југославије је била подељена између чланица сила Осовине. Хитлер је тежио да посебно казни Србе. Србија се налазила под непосредном управом Немачке, којима су помагали домаћи Немци из Баната - фолксдојчери. Немци су формирали Владу народног спаса на челу са Миланом Недићем, прослављеним генералом из Првог светског рата. Ову незахвалну функцију прихватио је не би ли се спречило даље страдање српског народа, а посебно одмазде над цивилима.

У Србији је отворено са окупатором сарађивао Димитрије Љотић, који је формирао Српски добровољачки корпус - љотићевце. Јунак из Топличког устанка 1917. године, Коста Миловановић Пећанац, формирао је четничке одреде које је ставио на располагање српској влади.

Од почетка окупације, стрељање и одвођење у логоре били су свакодневна појава. Од лета 1941. године постојао је закон по коме је за сваког убијеног односно рањеног Немца убијано 100 или 50 Срба. Велика страдања цивила била су забележена на почетку "казнене експедиције" немачког генерала Франца Бемеа. У јесен 1941. године била су извршена масовна стрељања над хиљадама цивила у Крагујевцу, Краљеву и подрињском селу Драгинцу. Том приликом сва насеља су готово потпуно уништена, а имовина опљачкана. Најдрастичнији пример етничког чишћења у Југославији је убијање 80.000 српских цивила на планини Козари 1942. године.

Београд је био једини град у Европи са три концентрациона логора, Бањицом, Сајмиштем и Топовским шупама. Логори су постојали и у Нишу и Шапцу.

На територији НДХ, Срби су највише страдали у логорима Стара Градишка и Јасеновац. Ту су примењиване најсуровије методе ликвидације људи.

На територији Југославије, а посебно Србије, од лета 1941. године настали су и деловали партизански и четнички покрети отпора.

Четнички покрет формирала је група југословенских официра, непосредно после априлског рата, на Равној гори, близу Ваљева. Вођа Равногорског покрета био је пуковник Драгољуб Михаиловић.

Име четник представља традиционални назив за српског устаника, члана војне јединице - чете. Покрет Драгољуба Михаиловића није сарађивао са Костом Миловановићем Пећанцем. Влада Краљевине Југославије у Лондону именовала је Михаиловића за команданта Југословенске војске у отаџбини и министра војске. Добио је чин генерала.

Најзначајнија политичка организација четника био је Централни национални комитет, на челу са Драгишом Васићем. Ово тело је окупљало српске интелектуалце, присталице монархије и антифашистичке коалиције.

Политички циљ Равногорског покрета био је обнављање Југославије, са Србијом у чији би састав ушли Босна и Херцеговина, део Далмације, Срем, укључујући Вуковар, Винковце и Даљ, Банат, Бачка и Барања, Косово и Метохија, Црна Гора и Македонија. Залагали су се за очување монархије и Југославију као федерацију Срба, Хрвата и Словенаца.

Партизански покрет је формиран у јуну 1941. године. Покрет је формирала КПЈ, а за команданта Главног штаба партизанских одреда Југославије постављен је Јосип Броз Тито.

Паралелно са борбом против окупатора, партизани су спроводили и социјалистичку револуцију. Желели су да створе нову Југославију, социјалистички уређену (средства за производњу била би заједничка својина друштва). Држава би се састојала од шест федералних јединица (Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Србија, Црна Гора и Македонија).

Прве политичке органе власти партизани су створили у јесен 1941. године, на саветовању у Столицама.

Током јесени 1941. године вођене су заједничке борбе четника и партизана у западној Србији, где је створена велика слободна територија, названа Ужичка република. Немачку офанзиву тада је предводио Франц Беме, чији је циљ био потпуно уништење устаника и успостављање контроле над Србијом. Велике борбе са партизанима су вођене на Кадињачи, после чега се Врховни штаб повукао у источну Босну. Уследила је потом офанзива против четника на Равној гори, који су такође напустили Србију. Тако је угушен устанак у Србији, а распламсао се грађански рат између партизана и четника.

Од 1942. до 1944. године борбе су вођене већином на тлу Босне и Херцеговине. Једно од највећих страдања партизана било је у јануару 1942. године, када су се повлачили према градићу Фочи. Тада је изведен чувени Игмански марш. Из Фоче су кренули ка западној Босни, где су створили нову слободну територију, са центром у Бихаћу. Овде је, крајем новембра 1942. године, одржано Прво заседање АВНОЈ-а (Антифашистичко веће народног ослобођења Југославије), чије су одлуке биле важне за процес формирања нове Југославије.

Драгољуб Михаиловић се током 1942. и 1943. године налазио на простору Црне Горе и источне Херцеговине. Прибегава стратегији чекања - да би спречио страдања цивила, четнички покрет прелази у дефанзиву све до тренутка великих савезничких победа.

Преломна година за исход борбе против окупатора, али и грађанског рата била је 1943. Тада окупатори и квислинзи организују две офанзиве под именом Вајс и Шварц. Операција Вајс позната је и под именом Битка на Неретви или Битка за рањенике. Партизани су се уз велике напоре због рањеника успели спасити повлачењем преко делимично срушеног моста код Јабланице. С друге стране Неретве започео је један од најстрашнијих сукоба партизана и четника, у коме ће партизани показати своју надмоћ. Уследила је операција Шварц или Битка на Сутјесци, из које се Врховни штаб једва спасао. После успешних одбрана, партизани су скренули пажњу савезника, који одлучују да их подрже, што је и озваничено на Техеранској конференцији (састанак Стаљина, Рузвелта и Черчила), у децембру 1943. године.

Друго заседање АВНОЈ-а одржано је 29. и 30. новембра 1943. године у Јајцу. Тада су одузета сва права влади у Лондону, краљу Петру II забрањен је повратак у земљу, Тито је добио звање маршала и потврђен је процес федерализације земље на шест федералних јединица.

Пре повратка у Србију, на Вису, у јуну 1944. године, одржан је састанак између председника владе Краљевине Југославије, Ивана Шубашића, и Јосипа Броза Тита. Тада је Драгољуб Михаиловић разрешен дужности главнокомандујућег војске у отаџбини и сва подршка дата је партизанима.

Од 1944. године партизани су вршили припреме за повратак у Србију. Тито је договорио са Стаљином подршку Црвене армије како у борби против Немаца, тако и против четника. Борбе за ослобођење Србије започињу у јесен 1944. године. Београд је ослобођен 20. октобра 1944. године.

У ослобођеном Београду одржан је други састанак Тито-Шубашић, где су се договорили да формирају привремену владу, на челу са Јосипом Брозом Титом, а о облику владавине народ ће одлучити по завршетку рата.

Завршне борбе за ослобођење Југославије започеле су у пролеће 1945. године, после формирања Сремског фронта. Ненавикнути на фронтални начин борбе, партизани су имали велике губитке. Ипак, фронт је пробијен априла 1945. године, а 15. маја 1945. године завршен је Други светски рат у Југославији.