Izvor: Objava, 18.Jul.2018, 17:48   (ažurirano 02.Apr.2020.)

БОЈ НА МИШАРУ

У трећој години Првог српског устанка, пошто је изостала конкретна помоћ Аустрије и Русије, Карађорђе је решио да са Турском склопи мир. На преговоре са султаном 13. јула 1806. послао је Петра Ичка. Али пре него што је Ичко отишао у Цариград, турска војска је прешла у напад, и то са три стране: од Видина, Ниша и Босне. Видинску војску сузбио је код Пореча 6. јула Миленко Стојковић, а Карађорђе је на Морави чекао напад Турака из правца Ниша. За то време, Турци из Босне, предвођени Сулејман-пашом Скопљаком, продрли су до Шапца, утврдили се у граду и деморалисали Мачву. Турски план је био да се у Палежу споје са снагама Хаџи-бега сребреничког и наставе ка Београду.

Извештен о овоме, Карађорђе је пожурио у Подриње, док је Прота Матеја Ненадовић преговорима у Босни одлагао напад. Уочи битке српска војска је 9. августа стигла на Мишарско брдо, са којег се пружао добар поглед на терен одакле је очекиван напад Турака. Устаници су подигли шанац, утврђење страна дугачких по 300 метара, опкољено ровом и јамама са кољем на дну. Карађорђе је уочи битке наредио да 2.000 коњаника, предвођено Протом Матејом Ненадовићем и Луком Лазаревићем, изађе из утврђења и сакрије се у оближњу шуму, а да у дејство ступи тек на изричито његово наређење. Он је остао у утврђењу са 10.000 пешака. Са њим су били његови команданти Јаков Ненадовић, Милан и Милош Обреновић, Цинцар Јанко Поповић, Петар Молер, Милош Поцерац, кнез Сима Марковић, Павле Поповић и други. Имали су и четири топа и једну хаубицу.

Турци су одлагали напад док им не пристигне целокупна војска, која је бројала 20.000 пешака, да би битку започели ујутро 13. августа нападом пешадије на српске положаје.

Устаници су пушчаним плотунима и картечом из топова наносили знатне губитке Турцима на отвореном. Пресудан за победу био је налет скривене српске коњице: она је сасекла и са земљом сравнила турску пешадију и натерала штаб у бекство.

На Мишару су погинули турски заповедници Кулин-капетан (Мехмед-бег Куленовић), Синан-паша Сијерчић из Горажда, капетан од Дервенте, Мехмед-бег Видајић из Зворника и његова два сина и многи други. Турци су се повукли у логор испод Шапца и утврдили се дубоким ровом. Одатле су под окриљем ноћи покушали да побегну у Босну, али су их пресрели Стојан Чупић и Милош Поцерац са 2.000 бораца и нанели им тешке губитке.

Последице битке код Мишара биле су највеће од Косова. Након победе у њој и у септембру исте године на Делиграду, Цариград је био приморан да, уз посредовање Аустрије и Русије, преговара о миру са устаницима. Султан је ферманом дао Србима аутономију и амнестију због устанка.