Izvor: Objava, 08.Jul.2018, 14:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

ОПИЈУМСКИ РАТ

До краја 18. века Кина је за време Манџурске династије (династија Чинг) била највећа сила Азије. После смрти моћног цара Чијен Лунга 1799. почели су да се нагомилавају проблеми. Велики војни походи владара финансијски су исцрпли царство, нарастајуће становништво могло је да се прехрани само ширењем обрадивих површина, а последице су постале поплаве, глад и корупција у власти. Једна нова страст омогућавала је бекство од безнадежне реалности: опијум.

Након што је Велика Британија 1783. изгубила територијалне поседе у Северној Америци, Британска источноиндијска компанија, која је владала Индијом, покушала је да освоји ново тржиште: Кину. У то време, Европљани нису имали ништа што би могло да се мери с луксузном робом коју су увозили из Кине (чај, порцулан и свила). Кина је углавном сама задовољавала властите потребе и кинеска влада никад није сматрала да је спољна трговина важна за царство. Страни трговци су могли да тргују само у луци Кантон и били су присиљени да раде под врло неповољним условима, што су трпили имајући у виду огромне зараде које су остваривали, али су ипак тражили од британске владе да преговара с Кинезима око побољшања услова трговања. Кинези су одбили британске представнике који су путовали у Пекинг 1793. и 1816. јер нису видели потребу да чине уступке држави која нема ништа да понуди заузврат. Само један производ, који је успевао, пре свега, у Индији, нашао је тржиште у Кини које се брзо ширило. Био је то опијум.

Опијум је постао "лек" за патње становништва Кине. До тридесетих година 19. века опијум је чинио више од половине британског извоза у Кину. Увожење опијума је било забрањено у Кантону, али давањем богатих "поклона" месним мандаринима било је могуће да се дрога прокријумчари поред службеника чији је посао био да то спрече. Њихове плате су биле мале, а добити од трговине огромне. У ствари, британски трговци су ускоро открили да у Кини могу да продају онолико опијума колико могу да довезу.

Ово кријумчарење опијума водило је Кину у пропаст. Привреда земље је пропала, инфлација је руинирала валуту и многи су пали на просјачки штап. Што је било најстрашније, ова трговина је уништавала здравље читавог народа. Десет одсто кинеских становника (а Кина их је у то време имала око 400 милиона) било је дубоко зависно од дроге. Цар Тао Куанг је одлучио 1839. да постави високог комесара који би решио ситуацију у Кантону. Био је то способни службеник Лин Це-хсу, вицекраљ Хунана. Он је писао британској краљици Викторији: "Чуо сам да је пушење опијума строго забрањено у вашој земљи... Пошто није дозвољено чинити зло својој држави, још је мање дозвољено штетити другима: понајмање Кини". Краљица Викторија се није удостојила ни да прочита ово писмо. Лин Це-хсу је у мају 1839. дао уништити 20.000 заплењених сандука опијума у јамама за гашење креча ископаним на обалама Бисерне реке.

Ова оштра акција је ускоро довела до рата између Велике Британије и Кине. Био је то неравноправан рат, у коме су се Кинези борили дрвеним чамцима против оклопних бродова с топовима, копљима и мачевима против модерне артиљерије, а сеоске милиције против организоване војске.

Припремајући се за рат Британци су 23. августа 1839. заузели острво Хонгконг. Борбе су почеле 3. новембра 1839. када је британска фрегата код Кантона потопила неколико кинеских џунки. У борбама следећих дана британска морнарица је потопила много кинеских бродова. Комесар Лин је наставио јаку блокаду Кантона против кријумчара опијума па су британска влада и Британска источноиндијска компанија одлучиле да нападну Кантон. У јуну 1840. стигла је у Квантунг из Сингапура јака британска војнопоморска јединица, у којој су неки бродови били на парни погон. Пошто је затворила луку, заузела је оближњи град Тингај. Након што су Кинези одбили британски захтев да кинеска влада надокнади трошкове, које су Британци имали због прекида трговине, Британци су наставили ратне операције.

Кинези нису имали нимало изгледа на успех против најаче поморске силе на свету. Исход рата је био сасвим известан, изузев у главама кинеских службеника. Британци су током 1841. заузели тврђаве, које су браниле ушће Бисерне реке, између Хонгконга и Кантона. До јануара 1842. Британци су овладали узвишењима око Кантона и победили су Кинезе код Нигбоа и код Чингхаја. До средине 1842. Британци су победили Кинезе на ушћу друге велике реке Јангце и заузели су Шангај. Пошто је британска војска напредовала уз реку Јангце до Нанкинга, цар Тао Куанг је затражио мир и опијумски рат је завршен мировним уговором у Нанкингу 29. августа 1842.

Ово је био први од "уговора између неједнаких", закључен између Кине и Запада; њиме су британским трговцима дати сви уступци које су желели. Ово није била пука заштита њиховог кријумчарења опијума, него стварна трговинска једнакост, без понижавајућих претпоставки о кинеској надмоћи. Ко-Хонг (друштво кинеских трговаца које је било повлашћено у трговини са Европљанима) је укинут, а британски трговци су добили права на слободну трговину у пет лука, од којих су најважније биле Шангај и Кантон. Хонгконг је одступљен Великој Британији и плаћена је одштета од 5.000.000 фунти. Више се није захтевало скоро ропско понашање, које је подразумевало и обавезне поклоне.

Одмах након овог, слична уговорна права дата су Американцима и Французима. Опијумски рат је јасно показао да Кина више не може да се нада да ће одбити моћ Запада. Он је био највећа прекретница у дотадашњој 2.000 година дугој историји Кинеског Царства.