Izvor: Objava, 26.Jun.2018, 12:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КРАТКА ИСТОРИЈА СРПСКОГ НАРОДА

Српска племена, највећа групација Јужних Словена, по доласку на Балкан у VI и VII веку насељавају подручје око река Дрине, Зете, Пиве, Таре, Ибра и Мораве, део Босне и обалу јужног Јадрана. Средином IX века племена у долини Ибра се уједињују у државицу названу Рашка. И племена у долини Зете уједињују се у државицу названу Дукља - по имену освојеног града староседелаца, чији остаци и данас постоје у околини Подгорице. И Рашка и Дукља су у почетку биле под влашћу Византије.

Кнез Часлав Клонимировић је у X веку прикључио Рашкој Дукљу и проширио границе од Дрима до Саве и од Ибра до Јадранског мора. Крајем тога века Рашка је укључена у састав македонске државе цара Самуила.

Пропашћу македонског царства и Рашка и Зета (нови назив за Дукљу) потпадају под Византију која је поново постала главна сила на Балкану. Зетски кнез Војислав у првој половини XI века подигао је устанак и ослободио Зету. Његов син Михаило уједињује Зету и Рашку и добија краљевску круну од римског папе. У другој половини XII века велики жупан Стефан Немања је ујединио Рашку, Зету, Косово, Метохију, Хум и део јадранске обале. Уз помоћ цркве, као главног ослонца феудалне државе учврстио је своју власт и започео блиставу еру династије Немањића. Његов син Стефан Немањић проглашава се 1217. у манастиру Жичи за краља, а круну добија од римског папе.

Најмлађи Немањин син Растко, у монаштву назван Сава, 1219. успева да од никејског патријарха избори самосталност српске православне цркве, поставши њен први архиепископ. Преводио је црквене књиге на српски језик, чиме је омогућио стварање српског књижевног језика. Написао је и биографију свог оца. Као један од најзаслужнијих Срба средњег века, проглашен је за свеца. Да би сузбили његов култ, Турци су му 1594. на Врачару спалили мошти. На том месту сада стоји Храм св. Саве, једна од највећих православних цркава у свету.

Средњовековна српска држава највећи успон доживљава за време Немањиног потомка, Стефана Душана Силног (владао 1331-1355) који је ратовао са Византијом и Угарском. Душаново царство достигло је врхунац моћи српске средњовековне државе. На Сабору у Скопљу Душан је крунисан за цара. У време његове владавине донет је 1349. Душанов законик, којим је желео да учврсти своју власт у пространој царевини. Војно и привредно снажење средњовековне српске државе у доба Немањића донело је и процват аутохтоне српске културе. Подижу се манастири и цркве као задужбине српских владара, чије фреско-сликарство достиже зенит. Убрзо после Душанове смрти његово царство је почело да се распада. Феудални моћници су се међусобно завадили, тежећи осамостаљивању својих области и не обазирући се на нарастајућу опасност од турских завојевача који су из Мале Азије надирали на Балкан.

Зета је за време владавине Немањића, све до смрти цара Душана, била у саставу Србије. После Душанове смрти опет постаје самостална држава. Турска освајања Босне и Србије оставила су Зету, која од краја XIII века почиње да се зове Црна Гора, између Турске и Млетачке Републике, тада најјаче поморске силе на Јадрану. Зета се борила против настојања и једних и других да је потчине, бранећи своју државну индивидуалност. На њеном челу су најпре Балшићи, а потом Црнојевићи. Иван Црнојевић (владао 1465-1490) признао је врховну турску власт, задржавши планински део државе с престоницом у брдима опкољеном Цетињу, где је подигао двор и манастир за седиште митрополије. Његов син Ђурађ, који је владао као турски вазал, основао је 1493. у манастиру Обод, недалеко од Цетиња, једну од првих јужнословенских штампарија.

Турци су 1371. у бици на реци Марици тешко поразили краља Вукашина и његовог брата Угљешу. Одсудна битка Срба и Турака одиграла се на Косову пољу на Видовдан 1389. године, где су и српски кнез Лазар и турски султан Мурат погинули и где је српска војска била судбоносно поражена. Био је то крај српске самосталности, мада је Србија, више вазална него независна држава, опстајала још седамдесет година. Њоме су владали син и унук кнеза Лазара, деспоти Стефан Лазаревић и Ђурађ Бранковић, уклештени између Турака који су све више надирали према централној Европи и Мађара који су се супротстављали том надирању. У то време (1403) Београд је први пут постао главни град Србије. Престоница последњег средњовековног српског владара било је добро утврђено Смедерево. Турци су га заузели 1459. Тиме је и остатак Србије као државе нестао. Подељена на санџаке (административне области), она је постала саставни део Турске царевине.

У Србији се први оружани отпор Турској царевини јавља крајем XVI и почетком XVII века. Наоружане групе бораца званих хајдуци трудиле су се да заштите народ од сурове турске владавине, која је од српске раје узимала данак не само у натури него и у крви. Свако десето српско мушко дете одвођено је у Турску и тамо строгим војничким и верским васпитањем претварано у јаничаре (припаднике стајаће турске војске).

Бежећи од турског зулума Срби су напуштали своја огњишта и масовно се исељавали на север. Највећа сеоба одиграла се крајем XVII века. Под вођством патријарха Арсенија III Чарнојевића (1633-1706) око 40.000 српских породица са Косова се повукло заједно са аустријском војском којој су били помагали у рату против Турака. Насељавали су се у јужним деловима Панонске низије. Аустрија их прихвата и користи као граничаре на граници према Турцима. Мађарски феудалци настојали су да им наметну и кметовске обавезе, а католичка црква плаћање десетка и да их покатоличи или бар поунијати (задржавање православних облика службе, али и признавање папе за врховног поглавара). Све то доводи до масовног исељавања у Русију. Аустрија предузима појачано насељавање Јужне Угарске (данашње Војводине) у XVIII веку, које се наставља и у наредном веку. Посебно је форсирано досељавање Немаца, вичних занатима и рационалној обради земље, затим Мађара, Словака, Русина и др. Тако је ова област добила етничко шаренило које је задржала до данас.

Потпавши под турску власт, Црна Гора је наставила са побунама и ратовањима за своју самосталност, сама или као савезник турских противника - Млетака, Аустријанаца, а касније и Руса. Уместо кнезова на чело народа долазе владике. Они преузимају световне функције и ослобађају земљу турске доминације. Први владика из породице Петровић, Данило (1697-1735) створио је савез црногорских племена, организовао покољ потурица (на Бадње вече 1703), обезбедио помоћ Венеције и успоставио везе са Русијом, чији су се поморци почели школовати у Боки Которској, тада под млетачком влашћу.

Увођењем власти дахија (1801), у Србији је настало насиље над становништвом. Укинуте су све повластице додељене Србима Свиштовским миром (1791). Већи део Срба одлазио је у хајдуке, јер жалбе Порти (влада Турског царства) на поступке дахија нису донеле никакве промене. Кад су сазнали да се у тајности припрема устанак дахије су предузеле акцију познату као сеча кнезова. Поубијали су већи број српских кнезова, трговаца и свештеника.

Овај догађај убрзао је устанак. Средином фебруара 1804. у селу Орашцу, одбегли народни прваци су донели одлуку о дизању устанка. За вођу су изабрали Ђорђа Петровића, званог Карађорђе.

Већ у првим акцијама ослобођено је више места и опседнут је Београд. Битком на Иванковцу (1805) побуна против дахија претворила се у устанак против званичне Турске. После даљих пораза и ослобођења Београда (1807), Порта је била приморана на преговоре. Закључен је Ичков мир којим је Србији зајамчена аутономија, али овај уговор није остварен због избијања рата између Русије и Турске и прилажења српских устаника Русима.

У раздобљу примирја (1808) много је урађено на правном и просветном развитку Србије. Доситеј Обрадовић, свестрано образовани књижевник и просветитељ, отворио је у Београду Велику школу, међу чијим је првим ђацима био и Вук Стефановић Караџић, каснији културни реформатор, оснивач модерног књижевног језика и творац најсавршеније азбуке и фонетског правописа.

Борбе су обновљене 1809. Устаници су претрпели пораз у бици на Чегру. Заједничко ратовање устаника и Русије настављено је и 1810. и донело неколико победа. Али судбина Србије све више је зависила од међународних односа. Мир Турске и Русије закључен у Букурешту 1812. био је неповољан по Србе, иако се Порта обавезала да ће устаницима дати аутономију. Вође устанка одбиле су да признају одредбе мировног уговора, па је Турска против устаника предузела одлучну акцију (1813). Извршен је напад на Србију са свих страна. Устанак је угушен на најсуровији начин. Већи део устаничких вођа са Карађорђем побегао је у Аустрију. Карађорђе се 1817. вратио у Србију. Кнез Милош Обреновић наредио је да се Карађорђе убије. Наређење је извршено 25. јула 1817.

Још у току борби устаници су изграђивали своју власт. Највиши орган централне власти била је Народна скупштина (спроводила уставне реформе, доносила законе, одлучивала о рату и миру), а Правитељствујушчи совјет (основан 1805) представљао је извршну власт. Уставном реформом 1811. уведена су попечитељства (министарства) и извршена је централизација власти.

Први српски устанак је, и поред слома, значио успостављање темеља модерне српске државе.

На збору у Такову 1815. донета је одлука о подизању новог устанка а за вођу је изабран Милош Обреновић. Устаници су извојевали неколико победа и ослободили готово цео Београдски пашалук. Пораз Наполеона изменио је међународну ситуацију. Русија је могла да се умеша и помогне Србима. Због тога је Порта наредила пашама да отпочну преговоре са устаницима. Са Марашли Али-пашом Милош Обреновић је закључио усмени споразум. У Београдском пашалуку заведена је заједничка српско-турска управа. Султановим хатишерифима из 1830. и 1833. Србија је добила аутономију и територијално проширење а Милош Обреновић проглашен наследним кнезом. Укинут је феудализам и српски сељак је постао слободан. Турска власт над Србијом постајала је све формалнија, турска војска је морала да напусти земљу 1867, а независност је постигнута 1878. На слободну територију Србије долазили су Срби из других крајева, у градовима је почело да се ствара српско грађанство. На престолу су се измењивали владари династија Обреновићи (1815-42, 1858-1903) и Карађорђевићи (1842-58, 1903-41).

Последњи духовни и истовремено световни господар Црне Горе био је владика Петар II Петровић Његош (1813-1851). Он је учврстио државну, натплеменску власт, основао Сенат, увео порез, издејствовао већу помоћ од Русије, средио политичке прилике и подигао углед своје земље. Био је и велики песник: написао је "Горски вијенац", изузетан спев у коме је опевао покољ потурица у Црној Гори у време владике Данила.

Србија, Црна Гора, Бугарска и Грчка склапају 1912. Балкански савез и заједнички воде рат против Турске ради њеног протеривања са Балкана. У бици код Куманова Срби су нанели тежак пораз турској војсци. Српска војска је ослободила Косово, средиште своје средњовековне државе. Континуитет са средњовековном државом успоставио је још Карађорђе узимајући у свој лични печат двоглавог орла из грба Немањића. Мир балканских савезника с Турском склопљен је у Лондону 1913. године.

Убрзо по завршетку Првог, почео је и Други балкански рат. Незадовољна својим делом при подели ослобођене Македоније, Бугарска је без објаве рата напала Србију и Грчку. И у овом рату српска војска је извојевала крупну победу на Брегалници, почетком јула 1913. Бугарска је била присиљена да с Румунијом, Грчком, Србијом и Црном Гором склопи мир у Букурешту, 10. августа 1913. године.

За време и после балканских ратова, у којима је постигла блиставе победе и удвостручила своју територију, углед Србије нагло је порастао. Беч и Берлин постају све узнемиренији. У Србији виде главну препреку за остварење своје политике продора преко Балкана на исток. Због њеног великог утицаја на Јужне Словене под аустроугарском влашћу виде, уз то, и опасност за сам опстанак Аустро-Угарске. Због тога је у Бечу све присутнија постајала идеја да треба предузети превентивни рат против Србије и Црне Горе.

Двадесет осмог јуна 1914. Гаврило Принцип извршио је у Сарајеву атентат на надвојводу Франца Фердинанда што је убрзало избијање светског рата између централних сила (Немачка, Аустро-Угарска и Турска) и савезника (Русија, Србија, Црна Гора, Француска, Белгија и Велика Британија). Аустро-Угарска 23. јула упућује Србији ултиматум који садржи захтеве неспојиве са независношћу Србије. Када га је Србија одбила, Аустро-Угарска објављује рат Србији 28. јула. Србија се нашла у врло тешком положају пошто се још није била одморила од Првог и Другог балканског рата. Међутим, имала је велико ратно искуство и свесну војску и цивилно становништво.

Аустро-Угарска је против Србије упутила добро опремљену армију која је прешла српску границу. Већ 14. августа почела је битка на Церу у којој је победила српска војска. Децембра су Аустријанци заузели Београд, али је дошло до жестоке битке на Колубари где је српска војска разбила аустроугарску армију. Истог месеца је Народна скупштина у Нишу потврдила изјаву српске владе да је ратовање Србије "постало у исто време и борба за ослобођење и уједињење све неослобођене браће Срба, Хрвата и Словенаца."

Године 1915. у Паризу је основан Југословенски одбор са седиштем у Лондону чији је циљ био рушење Аустро-Угарске и ослобођење јужнословенских народа под њеном влашћу. Одбор је био против Лондонског споразума којим су Италији обећане области насељене Јужним Словенима.

Нове борбе почеле су октобра 1915. Српска војска се у почетку добро бранила, али је после продора бугарске војске запала у тежак положај. Повлачење према савезничким снагама у Грчкој је било могуће само преко Црне Горе и Албаније. У хладној зими, гладна и изнурена, изгубила је више од 77.000 војника, а од 200.000 цивила, који су се заједно с војском повлачили испред окупатора, остало је у животу свега 60.000. Они који су, упркос свему, стигли на јадранску обалу пребачени су бродовима Антанте на Крф. Тамо је од болести и исцрпљености много људи одмах помрло. Војници који су остали у животу, после опоравка, већ у пролеће 1916, заједно са француским и британским јединицама створили су Солунски фронт. У јесен 1916. Срби су победили Бугаре на Кајмакчалану и заузели Битољ. Снаге Антанте су на Солунском фронту, под командом Франша д' Епереа, прешле септембра 1918. у општу офанзиву. Пробојем Солунског фронта нанет је тежак ударац Централним силама.

Почетком 1917. на Крфу су се састали чланови српске владе и Југословенски одбор. Резултат је била Крфска декларација. Остваривање идеје о стварању заједничке државе Јужних Словена добило је реалне оквире.

Уједињење у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца прокламовано је у Београду 1. децембра 1918. Границе нове државе одређене су мировним уговорима 1919. и 1920. У њен састав ушле су: Србија, Црна Гора, Македонија, Словенија, Далмација, Хрватска и Славонија, Босна и Херцеговина и Војводина.

Нова држава није омогућила равноправни статус свих народа. Националне политичке странке имале су различите погледе на основна питања државног и политичког уређења. После смрти краља Александра (1934. убијен у Марсељу) нови режим кнеза Павла, са Стојадиновићем на челу владе, усмерио се на спољнополитичком плану ка нацистичкој Немачкој. Овом режиму супротстављала се јака грађанска опозиција.

Када је југословенска влада 25. марта 1941. под Хитлеровим притиском приступила Тројном пакту, дошло је до демонстрација, војска је збацила владу и намесника, кнеза Павла, и на престо довела малолетног краља Петра II.

Због тога је Хитлер без објаве рата 6. априла 1941. напао Југославију и за десетак дана ње као државе више није било. Краљ и влада су побегли у иностранство. Окупацијом Југославије њени народи нису изгубили само слободу и независност, него су већ од почетка, посебно Срби, Словенци, Јевреји и Роми, били изложени прогонима, геноциду и протеривању са својих огњишта. Највећи прогони, убиства и принудно исељавање Срба у току Другог светског рата били су на територији Павелићеве НДХ, у којој су усташе спроводиле терор над Србима.

Народи Југославије нису се мирили са окупацијом земље и њеним комадањем. Устанак је избио у свим крајевима Југославије.

Ослободилачки покрет развијао се под руководством КПЈ која је знала да су народи Југославије спремни за обнову државе која ће бити равноправна заједница народа. На војном плану партизански покрет у Југославији снажно се распламсао већ 1941. па су окупатори и квислинзи против њега морали употребити јаке војне снаге користећи облик офанзивног ратовања. Захваљујући стратегији, партизански покрет у Југославији постао је у војном погледу јачи како од квислиншких формација, као и од националистичких које су такође започеле отворену противнародну борбу. Партизанска војска прерасла је у многобројне ударне дивизије које су се у првој половини 1943. супротставиле двема великим офанзивама, водећи велике битке на Неретви и Сутјесци.

Крајем 1943. (29. и 30. новембра) у Јајцу је одржано Друго заседање Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије које је проглашено највишим представничким телом власти народа Југославије и формирало привремену владу на челу са командантом партизанске војске Јосипом Брозом Титом. АВНОЈ је прогласио демократску и федеративну југословенску државу, забранио повратак краљу у земљу све до одлуке послератне уставотворне скупштине и прогласио прикључење неких словеначких и хрватских области Југославији. Наредни војни успеси и одлучна политика привремене владе изборили су ослободилачком покрету 1944. велики међународни углед. Влада авнојевске Југославије споразумела се са избегличком владом у Лондону, која је дотле подржавала четнички покрет Драже Михаиловића, о формирању јединствене привремене владе. Влада у којој је Тито био председник и у којој су кључне функције задржали авнојевски министри формирана је 7. марта 1945. Избори за уставотворну скупштину расписани су 11. новембра 1945. и на њима је победио Титов Народни фронт. Уставотворна скупштина је 29. новембра 1945. прогласила Федеративну Народну Републику Југославију.

Југославија је била једина европска земља у којој је током Другог светског рата извојевана и социјалистичка револуција. На унутрашњем плану период до 1952. представља време обнове порушене земље, државног централизма и наставак борбе против остатака снага контрареволуције. На спољнополитичком плану Југославија се првих послератних година ослањала на Совјетски Савез.

Односи између Југославије и Совјетског Савеза јавно су пољуљани опозивом совјетских војних саветника 1948. Крајем марта те године стигло је писмо совјетског ЦК са оптужбама на рачун развоја југословенског друштва. Руководство КПЈ одбацило је све оптужбе. Резултат је био једнострано отказивање споразума са Совјетским Савезом. Највећи део чланова КПЈ дао је подршку југословенском руководству, а мањи део неистомишљеника искусио је страхоте логора на Голом отоку. Сукоб са Информбироом формално је окончан 1955. када је Југославију посетила совјетска делегација на челу са Никитом Хрушчовим и потписивањем Београдске декларације. Окончање спора са Информбироом доказало је могућност самосталног унутрашњег пута развитка и отворило пут несврстаној, ванблоковској политици као алтернативи хладног рата.

Још током хладног рата који је кочио нормалан развитак међународних односа после Другог светског рата, почетком педесетих година XX века јавиле су се снаге које нису биле укључене у војне блокове. Те снаге формирале су свој поглед на међународне односе и сарадњу, супротставиле су се укључивању у блокове и атомском оружју, нису желеле војне базе у својим земљама и наглашавале су политику мирољубиве активне коегзистенције. Оснивачи покрета несврстаних били су Џавахарлал Нехру у Индији, Гамал Абдел Насер у Египту и Јосип Броз Тито у Југославији. Први састанак несврстаних одржан је у Београду 1961. године.

Више је разлога који су довели до разједињавања југословенске федерације. На политичкој сцени су се појавили непријатељи постојећег система.

Незадовољство у народу ширило се и под утицајем сталног повећања незапослености и стагнације производње. Резултат таквог стања су и студентске демонстрације 1968. Исте године долази до великих немира на Косову и Метохију, где сепаратисти желе стварање "Велике Албаније".

У време маспока (1970-1971) у Хрватској, националистичке страсти и мржња према Србима у Хрватској и према Југославији уопште попримили су опасне размере.

У току 1990. године у свим републикама обављени су вишестраначки избори и почеле су да раде вишестраначке скупштине. Међутим, политичка криза тиме није решена. Србија се залагала за јединствену и целовиту Југославију јер је то била једина могућност да сви Срби живе у једној држави и зато што се српски народ највише борио и учествовао у стварању и прве и друге Југославије.

Нагло су почеле да бујају екстремне националистичке снаге. Словенија је организовала плебисцит, на коме се већина бирача изјаснила за независну и самосталну Словенију. По истом сценарију радила је и Хрватска где је декларацијом Сабора (1991) Хрватска проглашена самосталном и сувереном државом.

Због настале ситуације, током 1991. године у Словенији, а затим и у Хрватској, у којој, на основу новог устава, Срби губе права нације и бивају сведени на статус националне мањине, избили су ратни сукоби. Срби у Хрватској прогласили су Републику Српску Крајину.

Македонија и Босна и Херцеговина су своју самосталност оствариле по готово истом сценарију као Словенија и Хрватска, путем референдума. После тога су 1992. и у БиХ избили оружани сукоби. Срби су у Бања Луци прогласили Републику Српску.

Остатак СФРЈ, Србија и Црна Гора, усвојиле су 1992. Устав Савезне Републике Југославије (СРЈ), која је касније променила своје име у Државна заједница Србије и Црне Горе.

Хрватска војска је 1995. у операцијама "Бљесак" и "Олуја" заузела територију Републике Српске Крајине чиме је завршен рат у Хрватској. 200.000 Срба је избегло са својих вековних огњишта.

Новембра 1995. у Дејтону су започели преговори све три зараћене стране у Босни и Херцеговини. Потписан је споразум о прекиду непријатељстава и призната су два ентитета: Република Српска и Муслиманско-хрватска федерација.

Године 1999, 24. марта, почела је неправедна агресија НАТО пакта на СРЈ због сукоба у српској покрајини Косово и Метохија. Рат је вођен искључиво ваздушним путем и нанео је велику материјалну штету и велики број цивилних жртава.

Државна заједница Србије и Црне Горе престала је да постоји 2006. а Србија и Црна Гора постале су независне државе.