Izvor: Objava, 25.Jun.2018, 10:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

КАРАЂОРЂЕ

Ђорђе Петровић, познатији под надимком Црни Ђорђе или на турском Карађорђе, родоначелник и оснивач династије Карађорђевића, био је трговац, хајдук, фрајкор и вођа првог српског устанка против Турака 1804. године у Орашцу. Био је храбар, одважан, строг, праведан, доследан и увек спреман на жртву за добробит свога народа. Рођен је 15. септембра 1768. године у Вишевцу. Имао је два сина, Алексу и Александра. Његови преци потичу из Васојевића. Презиме му је по оцу Петру Мркши. Карађорђе потиче из сиромашне породице. Мајка му је била Марица Живковић из Маслошева у Шумадији. Његов отац је због сиромаштва (био је толико сиромашан да није могао да плаћа порез па би остали становници села у којем је живео морали да преузму обавезу уместо њега) често мењао спахије и место боравка, с обзиром да Турци рају нису претерано везивали за баштину. Како је Карађорђе стасавао и служио код имућнијих Срба, тако се и њихова материјална ситуација поправљала.

Као шеснаестогодишњак, једном је поред крагујевачког друма чувао овце и свиње имућног сељака Новака из Жабара. Наишао је Турчин са својим хртовима. Чим су пси приметили свиње, кидисали су на њих. Вепрови их дочекали и једног хрта растргли. Турчин је побеснео, тргао кубуру и почео да убија свиње. Када је то видео, Карађорђе заузе бусију поред једног мостића. Чим Турчин наиђе, он опали на њега из кубурице, коју је стално носио са собом, и убије га на месту.

Године 1786. Ђорђе Петровић се жени Јеленом Јовановић. Неколико дана пошто се оженио, један турски зликовац је заноћио у његовој кући и пожелео да искористи право прве брачне ноћи, са тек венчаном Карађорђевом невестом. Ђорђе га је без размишљања убио из пиштоља. А једном кад дође кући увече, затече два Турчина у кући, Марица им поставила трпезу. Тргао је кубуру те је једног убио он, а другог Марица тучком којим се туца со. После тога су решили да сви беже у Аустрију преко Саве. Избегао је у Срем са својом породицом. На том путу, његов очух Петроније је у једном тренутку одлучио да се врати. Иако га је Ђорђе молио, а Марица преклињала да одустане од повратка и нико није хтео поћи са њим, Петроније ипак крете да се врати и онда рече да ће рећи Турцима где су. Деца су плакала. Онда Марица рече Ђорђу: "Сине Ђорђе, сапрело те моје млеко ако га не убијеш. Боље он сам да умре него ми сви са њиме заједно." Када је увидео да молење не помаже, опали Карађорђе из пушке и убије очуха. Након тога су прешли скелом код Умке и настанили се у близини манастира Крушедола. Игуман Крушедола је запослио Карађорђа као чувара манастирске шуме. Недуго потом Аустрија и Русија нападоше Турску. Тај аустријско-турски рат, који је почео 1788. године, трајао је до средине 1791. године, када је закључен мир. Тај рат све Србе обрадова и они похиташе у аустријску војску, надајући се да ће Руси и Аустријанци ослободити Србију. Међу њима беше и Карађорђе. Србе сврсташе у Михаљевићев фрајкор, а Срби су им и командовали. Из рата Карађорђе изађе са медаљом.

После рата, Карађорђе се са породицом враћа у Србију у Тополу. Године 1796, на Благовести, у манастиру Благовештење се исповедио и затражио за опроштај због убиства очуха, који је од свештенства и народа добио. После службе, архимандрит Глигорије му је пред народом читао опроштај и три пута је питао народ да му опрости за убиство очуха и народ му опрости.

Почетак деветнаестог века доноси зулум дахија и јањичара над српским народом. Огромни намети, самовоља и терорисање народа више се нису могли издржати. У то време се рађа жеља код Карађорђа за дизањем устанка. Пред Светог Арханђела Гаврила летњег 1803. године у манастиру Вољавча на народном сабору Карађорђе је хтео да убије зликовца Салих-агу (рођени брат Кучук Алије) и подигне буну. Салих-ага је терао Србе да му девојке и младе невесте доводе у постељу. Због тога су га назвали Руднички бик. Где се он појави доведу му три девојке које је он назвао Барјактар (држи му барјак), Краљ и Краљица које леже уз њега а он им пред народом ради свашта. Тако је било и тог дана у манастиру. Међутим кнез Матија Јовичић који је био са Карађорђем га је убедио да не пуца. Тако је он одложио буну за следећу годину, и то време је користио да купује оружје и муницију.

Турци су почетком 1804. године, на основу списка који им је доставио један трговац из Земуна, а који се односи на куповину оружја, извршили Сечу кнезова. Посецањем виђенијих српских глава, Турци су хтели да заплаше српски народ и онемогуће устанак за који су знали да се спрема. Турци су кренули да убију и Карађорђа, али он дочека Турке, Узун Кафеџију са двадесет јањичара. Плотун његов и његових људи је покосио неколико јањичара, међу њима и Узун Кафеџију, а остали побегоше. Тако Карађорђе први опали по Турцима. Због тога се крвавог догађаја (Сече кнезова) окупише народни прваци, на Сретење, 14. фебруара 1804. године, у Орашцу у јарузи кнеза Теодосија Марићевића. Прота Атанасије Антонијевић узе први реч и рече да се изабере вођа устанка кога ће сви слушати. Прво предложише Станоја Главаша, али овај одби говорећи да је он хајдук а сав народ нису хајдуци. Онда предложише кнеза Теодосија Марићевића, али овај одби. Потом предложише Карађорђа што овај више пута одби, међутим како је претило да све пропадне, он ипак на реч Станоја (да ће отићи ако не прихвати) прихвати. Онда се сви пред протом Атанасијем над јеванђељем и крстом заклеше да нико неће издати. Тако, на народном збору у Орашцу, Карађорђе је изабран за вођу устанка и тако је стао на чело измученог српског народа у борби против Турака.

На самом почетку устанка дахије су слали делегације на преговоре са Карађорђем. Тако је дошао и Аганлија са 400 Турака. Прво је нудио Карађорђу боље услове за живот Срба, а онда и мито од 500 кеса дуката и имање са кућом у Аустрији. Карађорђе му на то рече, да Турци морају да се повуку у градове и да то гарантује Аустрија, знајући да то Турци не могу прихватити. Тако преговори пропадоше и дође до прве велике битке у којој је било мртвих на обе стране, Аганлија је рањен у ногу, а Станоје Главаш у главу. Ова битка је много значила за морал српског народа, да види да су Турци од крви и меса и да се могу убити. После тога, за две недеље, Карађорђе окупи око себе 10.000 људи. Тада су Аустријанци покушали у Земуну да посредују преко свога генерала да се Срби и Турци измире, јер је то било у интересу Аустрије. Карађорђе је отишао са Протом Матејом, Јанком Катићем, кнезом Симом Марковићем, Младеном Миловановићем и још неким. А од Турака, уместо дахија, неколико ефендија. Међутим, пре поласка, Ђорђе нареди својим момцима те усред преговора запалише неколико напуштених бугарских колиба на Врачару. Кад се на Врачару појавише димови, преговори у Земуну се прекидоше, а Турци остадоше окривљени да не поштују примирје. После је Карађорђе имао преговоре са Бећир-пашом кога је лично султан послао. Бећир-паша је прихватио да се дахије погубе, јер га је Карађорђе уверио да се народ није дигао на султана већ на дахије. То је он чинио да би добио на времену да се народ што боље организује. Дахије је побио бимбаша Миленко Стојковић са његовим момцима на Ади Кали. После тога Карађорђе шаље Проту Матеју у Русију да тражи помоћ. Следеће, 1805. године, дође до битке са Хафиз-пашом код Иванковца. Ту доживеше Турци велики пораз, а и сам паша је од задобијених рана умро. Тако поче рат са Турском Царевином. Карађорђе уз помоћ народа који се од обичне раје у праве ратнике претворио, односи победе где год се појави. У низу битака (Иванковац, Мишар, Делиград, Лозница...) показује се још једна велика врлина Карађорђева, а то је војсковођа. О томе најбоље сведочи чињеница да га је француски император Наполеон Бонапарта као војсковођу ставио изнад себе.

Док је Карађорђе живео скромно, одбио је и плату, коју му је скупштина одредила, да прима и пред собом је имао само један циљ - ослобађање народа и земље од Турака, многим његовим војводама главни циљ је био богатство и власт и част, уживање и беговски сјај. Они су тежили да у својим областима владају независно од Карађорђа и то је довело до политичког сукоба између њега и њих. Зато је Вожд протерао из Србије Миленка Стојковића и Петра Добрњца, који нису хтели да му се потчине.

Вожд је био праведан и строг и лопуже и насилнике је немилосрдно кажњавао. Да би Србија постала држава, другачије се и није могло, јер би настао хаос и безвлашће. Због тога је 1810. године и рођеног брата Маринка наредио да се обеси, јер је био лопужа и насилник који је по Тополи
чинио разни зулум и силовао девојке, мада му је та страшна одлука, природно, нанела бол.

Када се Руси повукоше због рата са Наполеоном, Турци се осилише и кренуше са великим трупама да угуше устанак. Увидећи да не може толикој сили одолети, Вожд је предлагао да се повуку у шуме са народом у мање чете и тако да се са Турцима боре. Сматрао је да султан не може дуго толику војску држати у Србији, па кад део повуче да они поново ударе. Међутим, Младен Миловановић се уплашио за своје имање које би у том случају остало небрањено, и Срби остадоше да Турке чекају у шанчевима. Да зло буде веће, тада митрополит Леонтије (Грк фанариот) поче да шири лажи међу народом у Београду да је Вожд умро, да ћивот Светог Краља шкрипи и да је то знак да ће Србија пропасти. Говорио је да ће Турци само неке старешине казнити, а да народ неће дирати. Питао је народ за чије господство и за кога да гине. У то време Вожд је био пао у кревет од тешке болести, имао је високу температуру од које је бунцао. Болесног, митрополит Леонтије и руски агент Теодор Недоба преварили су га и одвели преко Саве у Аустрију у октобру 1813. године.

По доласку у Аустрију, Аустријанци су Ђорђа сместили у манастир Фенек. Тада су Аустријанци показали своју безобзирност и лицемерство. Све што су Срби донели преко Саве и Дунава одузеше им. После тога Карађорђа одведоше у Голубинце, затим га спроведоше у Петроварадин, а убрзо са осталим војводама у Грац. Ту је Ђорђе молио руско посланство у Бечу да их заштити. Тек под јесен 1814. године упутили су их у Русију у Бесарабију. Тамо иста прича, нико главу да окрене за њима. У пролеће 1815. године Ђорђе је чуо вест да је Милош Обреновић подигао устанак и одмах је послао кума Вујицу Вулићевића да иде у Србију, и рекао је где је закопано 12.000 дуката, и где су закопани топови, и да све то Милошу преда. У пролеће 1816. године Карађорђе оде код цара. У Петрограду Вожд је чекао месецима да га цар Александар прими и одмах је схватио да њима више одговара Милош. Одатле се вратио у Хотин. Тада се повезао са Хетеријом. Хетерија је била грчки покрет чији је циљ био васкрс византијског царства. Карађорђе се придружио Хетерији, у нади да настави борбу за протеривање Турака. Хетеристи су помогли Карађорђу да, умакавши из Русије у пролеће 1817. године, са лажним исправама и са својим писаром Наумом Карнером дође у Србију.

По повратку у Србију, његов кум Вујица Вулићевић, кнез у Азањи, сместио га је у Радовањском лугу и обавестио кнеза Милоша Обреновића о његовом доласку. Милош је наредио да се Карађорђе убије. Карађорђе је убијен у Радовањском лугу 25. јула 1817. године. Вујица Вулићевић је непосредно организовао убиство свога кума. Вујичин момак Никола Новаковић из Опарића је Вожда ударцима секире у груди убио и одсекао му главу, у свитање на Светог Архангела Гаврила. Исте ноћи, и верног Вождовог пратиоца Наума су убили Вујичини момци на потоку, када је ишао по воду.