Izvor: Kolektiv.co.rs, 03.Avg.2016, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvonimir Ljikić, rudar od sedamnaeste
RBB. – Dvadesetog maja ove godine Zvonimir Ljikić se kao “mlad” penzioner vratio njivama i livadama u Nestorovom potoku posle 36 kalendarskih (ili 43 beneficiranih) godina rada pod zemljom. U ovom zaseoku na tromeđi Zlot – Šarbanovac ¬- Sumrakovac rodio se prvog februara 1963. godine, osnovnu školu završio u Zlotu i godinu-dve kasnije, pošto otac nigde nije radio, sa 17 leta, prihvatio se rudarske kore hleba u obližnjem rudokopu uglja Bogovina. Tri godine „na lopati“ i sa jamskom građom na leđima bile su dovoljne da spozna svu težinu poziva koji mu je zapao, pa je 1980. potražio bolje uslove i zaradu u Jami borskog rudnika bakra.
–U Jami sam počeo na utovarnim mašinama koje danas možete da vidite u park-muzeju niz borski Zeleni bulevar. Počeo sam kao pomoćnik kopača, nakon pet-šest godina postao kopač, da bi tek posle 25 godina stigao do VK. Tako je bilo. Stari majstori i nadzornici su određivali kada možeš da napreduješ. Najpre sam radio u rudnom telu „Krpe“, na 9. horizontu, gde je bilo najteže jer se radilo ručno, ali je bilo zdravije – bez prašine i gasova od dizel-mašina. Potom sam sišao u RT „Brezonik“, da bih karijeru završio još dublje, na 17. horizontu. Najpre u rudnom telu „T“, potom u “T1” i “T2”. Pred kraj, pošto sam bio najstariji, rekoše mi: “Hajde, Deda, tako su me zvali, malo da voziš kamion sa rudom.”
Ljikić je godine u borskoj jami proveo bez povreda. Da je zdravlja, kaže, još toliko godina koliko je radio, pa posle nek bude šta bude. Na tako teškom i opasnom poslu stotinama metara pod zemljom drugarstvo posebno „sija“ i nije čudo što ga Ljikić izdvaja kao nešto što je zauvek poneo u duši. – Družeći se i šaleći olakšavali smo si teške poslove, pomagali jedni drugima. Jedina ozbiljnija nevolja koja me je zadesila bio je prodor mulja 2007. godine, kada je jedan naš kamarat izgubio život. Tada sam bio na 17. horizontu, a mulj je probio na 13. Javili su nam i odmah smo krenuli gore da tražimo kolege koje je ponela reka blata niz jamske hodnike. Neke smo brzo izvukli, ali smo do jednog mogli da stignemo tek drugog dana kada je već bilo kasno.
Ljikićevim stopama krenuo je, pre četiri godine, i njegov stariji sin. Nije ga ubeđivao. “Pitao me je kako je u Jami i ja sam mu sve opisao. Kad se ukazala prilika zaposlio se i već radi na utovaraču, kamionima… Povremeno se raspitam kod kolega kakav je radnik i kažu mi da je dobar, već je poslovođa ”. Ljikić ima i jednostavan metod za procenu da li će neko, ko dođe mlad u Jamu, postati rudar. “Ako izdrži mesec-dva, ostaće. Ako stalno pazi da se ne isprlja, teško”. Tako je, kaže, bilo i ranije i sada. On je, pre svega, za to da mladi završe škole, da ne budu rudari, ali oni koji to ne mogu, neka najpre raščiste sa sobom da li žele da rade takav posao. A, kad se već odluče za njega, neka ga rade pošteno.
Prvi savet mladima koji se late ovog teškog zanimanja jeste da, pre svega, glavu čuvaju. Tako štite i druge u jami gde opasnost najčešće dolazi odozgo. – Padale su stene i pored mene – kaže Ljikić – ali sam uvek pazio gde stajem, šta i kako radim. Učestvovao sam i u otkopavanju bogatog rudnog tela „T“ na nov način, uz osiguranje krovine ankerima, mrežama i prskanim betonom. Podzemna dvorana visoka četrdesetak metara nastala otkopavanjem još uvek stoji i svedoči da je poduhvat potpuno bezbedno izveden. Ranije su u Jami nezgode bile češće, ali već desetak je drugačije jer se i drugačije radi.
Poslednje godine su, po Ljikiću, pokazale i da Jama ima budućnost samo ako se u nju ulaže. To najbolje ilustruje pomenuto rudno telo „T“, u koje je uloženo, ali se i višestruko isplatilo. A, u Jami ima još dosta dobre rude, pa bi bilo dobro i za ljude i za državu da se ona izvuče.
Kao penzioner Ljikić se polako vraća seoskom životu. Ima, kaže, dve kravice i sve ostalo što ima jedno seosko domaćinstvo. Tome se posvećuje, a i malo više odmara. – Pre nisam imao kad da odmorim. Taman ručam, ja moram da krenem u drugu. A sad, ručam, malo prilegnem, odmorim dušu. Ali, imam i više “šefova” – dve unuke i unuka. Voleo bih da svi oni dobro uče i da “rade u fotelji”, što sam svojevremeno govorio i sinovima. Ali, svako ima svoj put.
Pogledaj vesti o: Prvi maj
