Izvor: Vostok.rs, 26.Sep.2016, 10:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ratnik manji od puške
Nijedna ulica, škola ili javna ustanova u Loznici ne nosi ime Momčila Gavrića, dečaka od koga je usud rata stvorio nevoljnog heroja. Samo retki Lozničani danas se sećaju sugrađanina, najmlađeg kaplara među milionima vojnika u klanici Prvog svetskog rata.
Momčilo Gavrić rođen je 1. maja 1906 godine u selu Trbušnica, pet kilometara udeljenom od Loznice, pod obroncima planine Gučevo. Otac Alimpije i majka Jelena već su imali sedmoro dece kad se Momčilo rodio. Porodični mezimac dočekao je početak Prvog svetskog rata 1914. godina sa nepunih osam godina.
Prve borbe i napad austrougarske vojske narod Podrinja dočekao je užasnut. Vojnici crno-žute monarhije prešli su Savu i Drinu, potisnuli srpsku vojsku ka jugu i zaposli Mačvu. Jedinice pretežno regrutovane iz krajeva preko Drine, sa hrvatskog područja koje će četiri godine kasnije postati deo Kraljevine SHS, su počele krvavi pir. Rat je tek počeo a za obične ljude koji su nakon povlačenja srpske vojske ostali u svojim kućama nastupio je pakao. Prizore užasa koje su iza sebe ostavljali austrougarski vojnici bilo je teško rečima opisati. U nameri da zločine vidi ceo svet srpska vlada pozvala je stručnjake iz neutralnih država kako bi se uverili u monstruoznost divljanja neprijateljskih vojnika. Među njima je bio i kasnije veliki prijatelj Srba, Arčibald Rajs. I svi su zanemeli pred prizorima masakriranog naroda Mačve. U tom pokolju mirnog, stanovništva stradali su i Momčilovi roditelji, sestre i četiri brata.
ZAVET
Sasvim slučajno, Momčila je spasao otac. Neposredno pred ulazak austrougarske jedinice u selo poslao ga je kod udaljenijih rođaka u susedno selo da pozajmi neki alat. Kada se vratio blizu roditeljske kuće i video šta se desilo, dečak se uputio ka Gučevu jer je čuo da se tamo nalazi srpska vojska. Neopažen prošao je liniju fronta i naišao na Šesti artiljerijski puk Drinske divizije prvog poziva kojim je komandovao major Stevan Tucović, brat Dimitrija Tucovića.
Vojnici su ga odveli pred majora. Momčilo je pao ispred njega i tek tada zaplakao. Kroz jecaje uspeo je samo da kaže: „Čiko, sve mi pobili...” Major Tucović je nekoliko trenutaka je razmišljao šta da učini a onda ga zapitao: „Znaš li da bacaš bombe?” „Bacao sam samo kamenje.” „Biće dovoljno”, rekao mu je major, uzeo jednu bombu i pokazao mu kako se to radi. Potom je postrojio puk i zapitao ih ko hoće da sveti Momčilovu porodicu. Cela četa je istupila napred.
Major Tucović odabrao je svog Zlatiborca, Miloša Mišovića, hrabrog vojnika i dobrog čoveka, da prati Momčila i da mu pomogne. U sumrak su se zaputili ka selu gde su austrougarski vojnici uz piće šenlučili pred kućom Gavrića. Prikrali su se skriveni tamom i bacili bombe među njih. Svi vojnici su stradali. Od tog dana Momčilo Gavrić postao je vojnik Šestog artiljerijskog puka Drinske divizije prvog poziva. Major je naredio da svakog dana tri puta opali iz topa i tako sveti roditelje, braću i sestre. Srpska vojska je na Ceru i Kolubari ostvarila slavne pobede. Momčilo Gavrić učestvovao je obema. Došla je i 1915. godina a sa njom i slom srpske odbrane. Napadnuta sa svih strana, srpska vojska morala je da se povlači. Kralj, državni vrh, vojska i nepregledne kolone izbeglog naroda spas u potražili u nepristupačnim albanskim planinama. Sve vreme pored Momčila je bio Miloš Mišović. Pazio ga je kao svoje dete. U Podgorici mu je kupio vezicu usoljene ribe i opomenuo ga da ukoliko hoće da ostane živ sme da pojede samo po jednu ribu svakodnevno. Tada ga je zavetovao da ide napred i ne obazire se ni na koga, čak ni na njega ukoliko ga snaga izda i ostane u snegu.
DRAMA U SNEGU
Gladni i promrzli vojnici i narod polako su se vukli preko planinskog bespuća i na svakoj okuci, kraj svake ugašene vatre, ostavljala po nekoliko izmučenih, smrznutih tela. Preživeli vojnici kasnije su pričali da je retko koji pokojnik u smrti ostajao sam. Razuma pomućenog od hladnoće, ljudi su prilazili mrtvom telu i pokušavali da se zagreju ispod njegovog šinjela. Ništa nisu vredela dozivanja drugova, ni naređenja starešina. Ostajali su da leže, tražeći toplotu dok je samrtna jeza polako gasila život u njima. Nadomak cilja, kraj puta je pao i Miloš. Kilometrima je koračao, vukući sebe i dečaka koji mu se držao za šinjel, nosio ga na najtežim delovima puta, i tu, desetak kilometara od Drača i spasa, snaga ga je izdala.
Momčilo ga je u suzama dozivao, molio, pokušavao da ga pomeri. Miloš je jedva skupio snage da mu kaže da ga ostavi, da više ni njegove noge, navikle na pešačenje po obroncima Zlatibora, ne mogu dalje. Dečak nije mogao da ga posluša. Skupio se uz njega i rekao mu da će umreti sa njim. „Čika Mišo, ja neću dalje... Čika Mišo, ja hoću da umrem s tobom” bez prestanka je ponavljao. Zlatiborac je već bio prežalio sopstveni život ali dečakov nije mogao. Negde u sebi našao je snage da ustane i ruku pod ruku sa Momčilom je prešao poslednje kilometre do Drača. Ogrejani grčkim suncem na Krfu, nahranjeni i umiveni, srpski vojnici povratili su život. Momčilo je dobio po zvezdicu na naramenicama. Imao je samo devet godina kada je postao najmlađi kaplar na svetu. Sa svojom jedinicom je potom otišao na Solunski front. Tu je naučio da čita i piše. U toku jedne borbe ranjen je u ruku, a za zasluge i hrabro držanje vojvoda Živojin Mišić lično ga je proizveo u podnarednika.
Momčilo se iz rata vratio kao iskusan vojnik iako je imao tek dvanaest godina. Sudbina je htela da mu većina uspomena iz najranije mladosti budu smrt, rat i nesreća. To ga, međutim, nije omelo da provede dug i uspešan život. Godine 1921. otišao je na školovanje u Englesku. Po povratku u Srbiju preselio se u Beograd gde je mirno živeo do svoje smrti 1993. godine. Tiho, kao što je i živeo, sahranjen je na Novom groblju, bez vojnih počasti. Srbija i zavičajna Loznica kao da su zaboravili svog malog heroja. Jedino mesto koje neguje uspomenu na njega je loznički Muzej Jadra, gde se u stalnoj postavci nalaze dve njegove vojničke fotografije.
Petar Ristanović
Ilustrovao: Goran Gorski,
Zabavnik
Pogledaj vesti o: Prvi maj
