Izvor: Politika, 02.Maj.2008, 17:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Prvomajska tragedija
Sećanje Jovana Stanišića na tužni 1. maj 1949. godine, kada se pedeset ljudi utopilo uz samu plažu nakon veselja na ostrvu Sveti Nikola
Budva – Bilo je to najradosnije prepodne i najtužnije poslepodne u jednom danu.
Jovan Stanišić, penzioner iz budvanskog naselja Podkošljun, setno okreće pogled ka ostrvu Sveti Nikola naspram Budve, počinjući priču o tragediji koja se dogodila 1. maja 1949. godine. Izgubio je gotovo pola svoje familije, kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se nadomak Slovenske plaže utopilo pedeset ljudi, a on se našao među onima koji su se spasli.
Prvomajsko druženje te godine zakazano je na ostrvu koje u narodu zovu Školj, udaljeno jedva kilometar od obale. Svi koji su odlučili da praznik rada provedu na Školju naspram Budve okupili su se u gradskoj luci. Za prevoz su određena dva „leuta” (poveća čamca) i jedan brodić – barkasa koji su pripadali budvanskom ribarskom preduzeću.
– Lep, sunčan dan bez oblačka nagoveštavao je izlet, koji će se pamtiti. Niko nije slutio da će više od polovine izletnika naći smrt nadomak čuvene plaže, priča Stanišić, koji je tada imao 16 godina.
U nekoliko tura između osam i deset časova „leuti” i barkasa su prevezli putnike, hranu i piće. A onda je na pustom ostrvu, na kojem se tada nalazila samo crkvica Svetog Nikole, počelo veselje. Hrane i pića bilo je u izobilju, krenula je i pesma. Poratna, skojevska, poletna. Neki su šetali delom ostrva, pričali, zabavljali se. Posle 14 časova objavljen je povratak.
– Prvo je krenuo jedan od „leuta”, koji je povezao više od dvadesetak ljudi, seća se Jovan Stanišić. – Iza toga je javljeno da barkasa čeka i na taj ribarski brod se ukrcalo između 45 i 50 izletnika. Bilo je oko 15 časova.
Ubrzo je javljeno da se „leut” nasukao na „tunju”, sprud koji se nalazi između stare Budve i ostrva. Barkasa je prišla blizu, spustila konopac i većina putnika iz čamca prešla je na ovaj brod. To je izgleda bilo i kobno.
– Bili smo blizu plaže kada se brod nagnuo nadesno. I to opasno. Putnici su popadali u more, pesmu je zamenio vrisak. U more je pala i ribarska mreža, koja je bila za neke kobna, za druge srećna. One koji su prvi ispali s broda mreža je prekrila, u njoj su ostali, dok je nekako držala na vodi one koji su potom pali. Ja sam stigao na „kobilicu” broda i odatle gledao strašni prizor, beležimo Jovanove reči.
U tom haosu kada su se čuli vrisak i zapomaganje na sve strane, kapetan broda je – pobegao!
– Bio je u beloj uniformi, imena mu se ne sećam, skočio je u more i doplovio do obale, veli naš sagovornik. Kasnije mu je suđeno, ali koliko se sećam nije dospeo u zatvor. Ubrzo pošto se čulo za tragediju, stigli su iz Budve Mišo Franeta i Pero Jelušić, koji su odmah počeli spasavanje. No, za mnoge nije bilo spasa. Među izletnicima je bilo mnogo neplivača, mreže i panika su učinili svoje. Već smo bili na pesku, mi koji smo preživeli, kada sam primetio Marka Filipova Markovića, momčinu koji je imao tridesetak godina. Vikao je „ljudi vide li mi neko sestrića”. Niko nije odgovarao, on se zaleteo u vodu i kasnije je ležao mrtav u mreži koja ga je zakačila za noge. U njoj su bili, takođe mrtvi, moja rođena sestra Dobrila i dve sestre od strica. Nastradao mi je i stric.
Na brodu je pored meštana Brajića, Stanišića, Markovića, Lapčića i drugih sela bilo i radnika koji su ovde stigli iz drugih krajeva Jugoslavije, koji su bili angažovani na jednom objektu u Budvi. Mnogi se nikada nisu vratili kućama.
Uveče, pošto je obavešten o tragediji, u Budvu je stigao predsednik Crne Gore Blažo Jovanović. Uzroci tragedije nikada detaljno nisu saopšteni, a nikada nije postavljeno niti na Slovenskoj plaži, niti bilo gde drugo, obeležje na prvomajsku tragediju koja se dogodila pre gotovo šest decenija.
Savo Gregović
[objavljeno: 29/04/2008]
