Izvor: Politika, 27.Dec.2010, 23:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji dan Toma Radovića
Čačanin koji nije imao ništa i nikoga biće sahranjen danas u porodičnoj grobnici posestrime Vere Tanović, o trošku prijatelja Slavka Dabovića
Čačak – Tomo Radović (51) napustio je prošle subote ovaj svet, ne saznavši ko je i odakle je. Čovek koji nije imao nikoga, ni porekla ni poroda, biće sahranjen danas na Gradskom groblju u porodičnoj grobnici posestrime Vere Tanović, pored njenih najdražih, sina Srboljuba i supruga Stanka. Sahranu je organizovao Slavko Dabović, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preduzetnik iz Prvomajske ulice u Čačku, gde je pokojnik proveo minule godine.
– Tomo mi je brat, ne mogu da dozvolim da bude sahranjen kao socijalni slučaj, bez obeležja i traga – objašnjava Vera Tanović za „Politiku“.
I opisuje najvažnije pojedinosti iz pokojnikovog života...:
– Pronašli su ga u proleće 1959. kao novorođenče u toaletu voza, na stanici u Čačku. Dali su ga u porodilište čačanske bolnice, i odredili mu osnovne podatke. Za dan rođenja upisan je Đurđevdan, ime Tomo dobio je po neostvarenoj ljubavi medicinske sestre iz porodilišta, dok su prezime menjali tri puta. Prvo je bilo Nađ, pa Nahoče i na kraju Radović, ne bi li slutilo na radost...
Iz bolnice je kao beba dat na čuvanje Nadi, koja je živela preko puta mojih roditelja, Mile i Mijalka Zimonjića u Ulici kneza Miloša. Kad je susetka otišla da se porodi dala je Toma mojima. Bio je pri kraju osnovne škole kad su ga premestili u Dom za decu u Kruševcu odakle je dva puta bežao, vraćajući se nama. Jednom je pešačio prugom dan i noć, morali su trajno da ga ostave kod nas...
U dom, u Užice, gde je učio zanat, otišao je drage volje. Tamo je imao jednu veliku ljubav, neku devojku koja je poginula u saobraćajnoj nesreći. Posle srednje škole ispratili smo ga u vojsku, u Bjelovar, a po povratku je živeo u susedstvu. Sve priče o njegovom životu odmah je prekidao, bilo je nemoguće izvući reč o tome.
Samo dva puta dotakli smo se tajne njegovog života. Najpre, kad smo nameravali da potražimo Tomovu majku putem štampe, ali je on odustao. Veli: „Šta ako je nađem i vidim da živi dobro a ja se mučim čitavog života, a ako živi lošije, onda opet ništa”. Drugog puta pominjala sam mu da se ženi, nije hteo: „Šta da kažem na venčanju, gde mi je porodica, i kako mojoj deci da objasnim da nemam nikoga?”
Družio se sa Verinim suprugom i radio u „Slobodi“, „Žitoprometu“ i u Fabrici reznog alata gde je 2005. godine proglašen za – tehnološki višak. Od tada je zarađivao radeći kao moler, ili šta kome u susedstvu zatreba.
Devet poslednjih godina živeo je u dvorišnoj zgradi Slavka Dabovića u Prvomajskoj, ne kao stanar već kao član domaćinstva. Dabovićeva supruga Aleksandra kroz suze se seća da je Radović pre dve godine, na sahrani jedne starice, proročki rekao Slavku: „Ovako ćeš ti mene sahraniti“.
– Bili smo bliski, kao najveći rod – priča Slavko Dabović. Tomo je živeo skromno što se vidi i po stvarima koje su ostale iza njega. Samo jedna torbica garderobe, ukupno dve preobuke, i ništa više.
Ostale su i uspomene o Tomovom učešću na radnoj akciji „Đerdap 2”, dobrovoljnom davalaštvu krvi, o pobedama Partizana i njegovih pet fotografija načinjenih na kakvom slavlju. Na poslednji put odlazi uvažen od onih koji su ga voleli. Na umrlici stoji da su to porodice Tanović, Zimonjić, Simeunović, Dabović i mnogobrojni prijatelji.
– Kad je umro moj otac, na umrlici je pisalo da je ožalošćen i sin Tomo. Kad sam ispratila sina u žalosti je bio ujak Tomo, kad je otišao moj muž žalio ga je šurak Tomo. Njegovo mesto je u porodičnoj grobnici, ne dam brata u parcelu koju će kasnije prekopati – besedi Vera Tanović.
Sad se zna zašto je pisac rekao da su svi srećni ljudi slični, a svi nesrećni da su nesrećni na svoj način.
Gvozden Otašević
objavljeno: 28.12.2010
