Izvor: Politika, 30.Apr.2011, 00:59   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Plaču Jegeru na ramenu, ministre preznojavaju

Pre deset godina u nekom od sindikata bio je svaki drugi radnik, dok je danas sa članskom kartom tek svaki treći. – Iako je položaj radnika nikad gori, organizovanog protesta za Prvi maj nema

Plašimo se šta će biti kad vi odete, ovim rečima su sindikalni lideri na jednom od sastanka sa zvaničnicima Međunarodnog monetarnog fonda sredinom februara preklinjali Alberta Jegera, šefa misije, da ne ide iz Srbije. „Svi do jednog smo tražili od njega da ostane”, prepričavala >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je kasnije Ranka Savić, predsednica Asocijacije samostalnih i nezavisnih sindikata, ovu paradoksalnu situaciju za pregovaračkim stolom. Umesto odgovora, Jeger se samo slatko nasmejao. Jer, u većini zemalja predstavnici vašingtonske misije nisu baš omiljeni sagovornici sindikalcima.

Ova situacija iz šeste runde pregovora možda najbolje ilustruje koliko su danas sindikati u Srbiji nemoćni. Ranka Savić ne priznaje da je to tako. Nemoćna je, kaže, država da samostalno vodi ekonomsku politiku. Zato nam i treba MMF, objašnjava. Ipak, u toj istoj šestoj rundi sindikati su pokazali i svoju moć. Pod njihovim pritiskom i pretnjom protestima, iz Skupštine je povučen Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju. Iako je uslov za uspešno zaključenje četvrte runde bio da se PIO zakon nađe pred poslanicima, naši državni zvaničnici su prvog dana šeste runde napravili presedan, povukli sporni dokument i stavili ga na sto pred sindikalne lidere.

Kao rezultat tadašnjih pregovora na dva koloseka žene su dobile odlaganje od dve godine, pa će se sa primenom povećanja starosne granice i radnog staža za odlazak u penziju početi 2013. godine.

Da je nekoliko meseci pre toga PIO zakon prošao Socijalno-ekonomski savet država se ne bi izblamirala pred MMF-om jer je u šestoj rundi pregovora uspela da prekrši uslove za zaključenje četvrte runde. Međutim, u to vreme socijalni dijalog nije ni postojao. Da jeste ne bi se početkom godine podigli sindikati prosvetara sa zahtevom da im se zarade povećaju za 24 odsto.

– To je bio primer gde se pokazalo koliko je loše kada ne funkcioniše socijalni dijalog i kada ne postoji mogućnost da predsednici države, poslodavaca i sindikata raspravljaju o bitnim temama – smatra Jurij Bajec, savetnik premijera Mirka Cvetkovića.

Tih dana i on i njegov šef javno su rekli da novca za toliko povećanje nema, da bi izlaženje u susret njihovim zahtevima dovelo do hiperinflacije i možda kolapsa ekonomskog sistema.

– Stvari su bile vrlo jasne. Znali smo da bi sve drugo značilo rušenje budžeta, dogovora sa MMF-om, ali bi to istovremeno bio okidač koji bi otvorio vreću koja ne bi mogla drugačije da se zakrpi nego odustajanjem od svih drugih troškova, ili značajnim zaduživanjem države – prisećao se tih dana Jurij Bajec.

Od dodaje da je, iako svestan da će biti jačih pritisaka za povećanje potrošnje i možda nove štrajkove, tada znao da treba biti čvrst i uporno ponavljati racionalne argumente zašto popuštanje nije dobro.

– Bio sam potpuno uveren da branim nešto što se mora braniti, jer bi se u suprotnom napravila nepravda ekonomskom sistemu, ali i celokupnom privatnom sektoru. Sa tim nije bilo igre – objašnjava Bajec.

Kako se ova priča završila? Ministar prosvete Žarko Obradović potpisao je sa predstavnicima Sindikata prosvete sporazum u kome je obećao da će rast zarada u prvom tromesečju biti veći od budžetom planiranih 2,95 odsto, dok će na godišnjem nivou on premašiti dogovorenih 7,2 odsto. Zahvaljujući inflaciji, vlast je uspela da ispuni obećanje dato MMF-u (jer je po zakonu rast plata u prvom kvartalu jednak tromesečnom rastu cena), ali i reč koju je dala sindikatima jer je aprilska zarada bila veća za 5,5 odsto, umesto očekivanih 2,95 procenata.

Nebojša Atanacković, presednik Unije poslodavaca i jedan od članova Socijalno-ekonomskog saveta, koji je nedavno profunkcionisao. Ne krije da zavidi sindikalcima na uticaju koji imaju u Nemanjinoj ulici.

– Istini za volju, ni mi ni oni nismo preterano moćni, ali činjenica je da vlada više uvažava reč sindikalaca, nego poslodavaca. Valjda zato što imaju jači uticaj na biračko telo i što je najveći broj sindikalnih članova zaposlen u javnim službama gde im je država poslodavac – kaže Atanacković

Kaže da je najveća slabost sindikata to što ne mogu da pokrenu članstvo na masovni štrajk, jer je energija naroda u poslednjih 20 godina na ulicama istrošena. Niko nema razloga da protestuje ako zna da time ništa neće dobiti, objašnjava.

Istraživanja pokazuju da je pre deset godina u nekom od sindikata bio svaki drugi radnik, dok je danas sa članskom kartom tek svaki treći. Sada, prema istraživanju koje su o stanju socijalnog dijaloga posle dvadeset godina tranzicije u Srbiji, krajem prošle godine, uradili Zoran Stojiljković i Srećko Mihailović, u sindikate veruje tek 15 odsto građana, dok je tri puta više onih koji u njih uglavnom ili uopšte nemaju poverenje. Ovako nizak rejting sindikata Stojiljković objašnjava najpre objektivnim stanjem, odnosno odsustvom pozitivnih razvojnih efekata. „Ako sindikati nisu uspeli da zaustave, naravno u saradnji sa drugim demokratskim akterima, sunovrat privrede u okruženju rata i izolacije, ali ni da spreče da troškove tranzicionih promena plate samo ljudi sa dna socijalne piramide, onda ovako rašireno nepoverenje ne treba da čudi”, zaključuje Stojiljković.

Ostali razlozi vezani su za nedovoljnu spremnost građana na angažovanje, za strah od gubitka posla, nedovoljnu solidarnost. Raširen je i u velikoj meri opravdan utisak da lideri sindikata iz strateških ali još više taktičkih razloga i ličnih sujeta i animoziteta nisu pokazali dovoljnu spremnost na saradnju.

Darko Marinković, profesor Univerziteta Megatrend, kaže da se ljudi jednostavno ne vide da im članstvo u sindikatu donosi neku korist. „Poseban problem je i birokratizacija sindikata i stvaranje ’žutih’ sindikata (koje osniva poslodavac) i zaposleni često veruju da poslodavci kupuju sindikalne lidere boljim radnim mestima i da oni staju na stranu poslodavca“, objašnjava on.

A o nemoći sindikata možda najbolje govori činjenica kako je prošle godine proslavljen Prvi maj. Velikog i organizovanog protesta nije bilo. Branislav Čanak, predsednik Sindikata „Nezavisnost”, nije krio nezadovoljstvo što je radničkom protestu u Kruševcu prisustvovalo jedva 200 ljudi.

– Na Jastrepcu iglu nisi moga da baciš od roštiljdžija. Jesu li to ti nezadovoljni radnici? Čime su iskazali očaj? Znate li koliko je Kruševljana tog dana otišlo u Kragujevac, jer je Veroljub Stevanović delio besplatno pivo – negodovao je Čanak.

Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata, prošle godine na današnji dan bio je kod ujaka na ručku.

– Ljudi nemaju naviku da tog dana izađu na ulice, jer se kod nas Prvi maj slavi kao slava. Niko ne radi, čak i novine ne izlaze. I da je 100.000 radnika bilo na protestu u Kruševcu, vi biste to objavili tek treći ili četvrti dan – kazao je lane Orbović.

Iako je od početka krize 400.000 ljudi ostalo bez posla, a nezaposlenost dostigla rekordnih 19,2 odsto, prosečna plata se spustila na 300 evra, velikog i organizovanog protesta nema ni ove godine.

Gordana Novaković

Anica Nikolić

objavljeno: 30.04.2011

Nastavak na Politika...