Izvor: Politika, 27.Apr.2015, 08:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Manje prava nego pre jednog veka
Danas je aktuelno pričati o tome ko štiti sirotinju koja radi po kioscima, privatnim ćevabdžinicama za platu od 100 ili 200 evra i kakav je položaj uglavnom mladih koji sve masovnije dolaze u Beograd jer samo u velegradu ima još nešto malo posla, ističe za „Magazin” profesor dr Momčilo Popović
Međunarodni praznik rada biće obeležen po tradiciji u mnogim zemljama sveta. Sindikati će i ove godine pozvati na okupljanja radnike na gradske trgove da izraze svoj protest >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << protiv sve manjih prava zaposlenih i pada životnog standarda, kao što je to već postalo praksa posle dve decenije. U Srbiji su mnogo važniji tradicionalni prvomajski uranci i odlasci u obližnja izletišta i u prirodu.
Uvek je delovalo pomalo neobično što je praznik nastao u Americi, u znak sećanja na prve masovne radničke demonstracije 1. maja 1886. u Čikagu, kada su radnici zahtevali osmočasovno radno vreme i bolje uslove rada. Kada je i Sovjetski Savez uvrstio ovaj datum u zvanični kalendar zbog ideoloških razlika Amerikanci su počeli da ga obeležavaju prvog ponedeljka u septembru.
Prvi maj u Srbiji obeležen je prvi put 1893. godine protestnim skupovima u Beogradu. Prvomajske proslave u seoskim sredinama u Srbiji počele su najpre u selu Dubona, kod Mladenovca, dve godine kasnije. U Srbiji i regionu vremenom je postao običaj da se tog dana u zoru izlazi na Prvomajski uranak u prirodu. Stariji pamte da su se za Prvi maj palile logorske vatre uoči praznika a sutradan, obično na najbližem izletištu okupljao se narod uz prigodne govore sindikalnih funkcionera, recitovala se i poezija, igrala folklorna društva. Od sedamdesetih godina prošlog veka manje se insistiralo na govorima i kulturnim programima a više na roštiljijadama u prirodi i neformalnim druženjima. Ko je želeo i mogao putovao je u inostranstvo obično do Soluna ili još češće Trsta u šoping ili na mali odmor na more ili planinu. Tako se razvila tradicija sindikalnih izleta i putovanja u inostranstvo.
Gde su sindikati danas? Šta radnike čeka u budućnosti koja donosi sve veća socijalna raslojavanja? I konačno, kako preživeti tranziciju? Za početak recimo da ni mnogi zaposleni nisu uvereni u pozitivan ishod, a sve manje veruju i u svoja sindikalna udruženja. Podaci kažu da je 2008. procenat članova sindikata u državnom sektoru bio 46 odsto, a u privatnom svega 12 odsto.
Kod nas sindikalnu borbu ometaju mnogobrojni faktori. Kako štrajkovati, kojim ciljevima težiti kada se ne zna ko su vlasnici, s kim se pregovara i o čemu, ko su sindikalisti i za koga rade? Za radnike ili za sebe?
Na neka od ovih pitanja pokušali smo da nađemo odgovore u razgovoru sa profesorom dr Momčilom Pavlovićem, direktorom Instituta za savremenu istoriju koji je sa kolegom Predragom J. Markovićem pre dve godine, povodom 110 godina organizovanja sindikalnog pokreta u Srbiji istraživao tradiciju borbe za radnička prava zavirujući u ogromnu arhivsku građu. Kao plod te saradnje nastala je i knjiga „Od radničkog saveza do saveza samostalnih sindikata Srbije 1903–2013”.
1. Kada su nastajala prva radnička društva u Srbiji?
Sindikalno organizovanje u Srbiji povezano je sa Srpskom socijaldemokratskom strankom krajem 19 veka. Levičari su organizovali prvomajske uranke, izlete van gradova i fabrika u odmaralištima. U Beogradu je to najčešće bio Košutnjak. Gazde, pa i vlasti nisu blagonaklono gledali na okupljanja radnika, a posebno na takozvani tarifni pokret. To je bio pokret radnika da im se povećaju satnice i da dobiju bolje uslove rada. Dešavalo se da već na prelazu dva veka, iz 19. u 20. dođe do pojave na hiljade manjih i većih štrajkova.
2. Možemo li govoriti i o generalnim štrajkovima već tada u prvim decenijama prošlog veka?
Da svakako, jedan od najpoznatijih je štrajk železničara iz 1920. godine koji je obustavio čitav transportni sistem na šinama. Tome možemo dodati i razne manje štrajkove zanatlija i radnika u drvnoj i metalskoj industriji, štrajkove obućarskih radnika, molera, šivača, berbera...Svi su oni imali tarifne pokrete i ta borba trajala je između radnika i gazda neprestano, iz godine u godinu.
3. A radnički pokret između dva rata, da li se nešto promenilo kada se država proširila, a u Rusiji pobedio komunizam?
Levičarski pokreti su, kao što je poznato, zapljusnuli celu Evropu uoči Prvog svetskog rata, a naročito nakon Oktobarske revolucije u Rusiji. U Kraljevini SHS komunisti su bili treća partija u parlamentu po snazi. Oni su ubrzo od režima bili označeni kao teroristička organizacija zato što su preduzimali čitav niz akcija među kojima je bilo i pokušaj ubistva prestolonaslednika Aleksandra. Komunisti su ubijali i predstavnike vlasti jer su se rukovodili primerom boljševika tako da je ubrzo doneta takozvana Obznana, da će ukoliko ne prestanu sa takvim nasilnim akcijama biti zabranjeni kao organizacija. Pošto se nisu okanili nasilja Komunistička partija je zabranjena i potom prešla u ilegalu, ali veliki broj njenih članova, naročito onih najistaknutijih se infiltrirao upravo u sindikate između dva rata. Pošto se vlast plašila većeg uticaja boljševika ponekad nije prezala ni od uvođenja vojne uprave, kao što je to učinila na železnici, u vreme generalnog štrajka na teritoriji cele tadašnje Jugoslavije, da bi potisnula uticaj radikalnih sindikalnih funkcionera i sprečila sovjetski scenario.
4. Komunistička partija dolazi na vlast, kakav je bio položaj sindikata kada su „radnici preuzeli fabrike”?
Posle rata sindikat je bio transmisija partije koja je preko sindikata kontrolisala javno mišljenje. Svi su bili pod kontrolom ne samo od državnih institucija već i odozdo preko masovnih organizacija kakav je bio sindikat. Sindikalne vođe su bili funkcioneri koji su izvršavali zadatke koje je pred njih postavljala partija i Tito. Osim te totalitarne osobenosti o Titovoj Jugoslaviji postoji i romantična predstava. Sindikat je u SFRJ bio jedinstvena organizacija u koju su se slivala ogromna sredstva. Bilo je para i da se grade odmarališta, mnogi su sa svojim sindikalnim organizacijama prvi put otišli na more, a to bi radnicima prijalo i danas. Zapad je želeo da jugoslovenski socijalizam prikaže kao izlog prema Istoku. Za Bugare, Rumune i druge istočnoevropske narode mi smo bili ogledalo i most prema Zapadu. I sam Tito je živeo hedonistički, i uživao je u svim blagodetima zapadnog luksuza. Ono što je pozitivno za taj period je da su sindikati u socijalizmu organizovali obrazovne kurseve, kulturni život, a pogotovo se brinuli o standardu. Istraživanja sećanja na socijalizam pokazuju da su drugarske večeri i izleti nešto što ljudi iz tog vremena najradije pamte.
5. Može li nam pomoći iskustvo od evo već više od sto deset godina?
To jeste nagomilano iskustvo. Sindikati su retka institucija koja je toliko stara kod nas. Naravno da ima diskontinuiteta. Sindikalno organizovanje je sastavni deo političkog života. Ponekad služi političkim režimima, ponekad je opoziciono. Ali osnovna njegova zasluga je borba za ostvarenje prava radnika.
6. Kakva je situacija danas?
Nažalost, ta prava posle 110 godina su na nižem nivou nego što su bila na početku veka. Danas se postavlja pitanje ko štiti sirotinju koja radi po kioscima, privatnim ćevabdžinicama, sa platom od 100 ili 200 evra i kakva prava imaju ti uglavnom mladi ljudi koja dolaze u sve većem broju u Beograd jer samo u Beogradu ima još nešto malo posla.
7. Kakve probleme imaju sindikati?
Značaj sindikata se stalno smanjuje, a njihove akcije se potcenjuju.
U Srbiji ima četiri reprezentativna sindikata, ali šta znači reprezentativnost? Sve se menja, ali se sindikalne vođe ne menjaju. Srbi su i dalje raspolućeni između jugoslovenstva i srpstva, a sindikati između socijalizma i povratka u kapitalizam. Naši sindikati su navikli na monolitnu organizaciju, oslonac su uvek nalazili u Savezu komunista, a sada su izgubili oslonac, nijedna današnja stranka ne zastupa levičarske ideje, socijalni programi nisu predmet razgovora ustrankama. Sindikalna vođstva ostala su birokratizovana kao u socijalističkom sistemu, pa su i sindikati danas pretvoreni u društva koja navodno štite radnička prava. To pokazuje i primer štrajka prosvetnih radnika, neki sindikati su potpisali dogovor sa ministarstvom, a drugi štrajkuju, kao da nemaju zajednički interes. Naravno, uvek se pominju i velike razlike u platama između sindikalnih čelnika i radnika.
8. Ako je slika nevesela, može li se nešto popraviti u budućnosti?
Mi ne znamo šta je budućnost sindikata. Tamni oblaci su se nadvili nad radničkim organizovanjem, baš kao i nad celokupnim životom i radom svih na svetu koji žive od svog rada. Krupni kapital širom sveta teži da umanji radna prava, da iscedi što više može od radnih ljudi. Već decenijama se čini da se svet rada povlači pred svetom kapitala. Ishod njihove borbe je neizvestan.
9. Mogu li radnici i bez sindikata, kroz neki drugi vid organizovanja?
Danas u vreme društvenih mreža, sindikati bi trebalo da pokažu novi dinamizam, da okupe nove ljudi i nove ideje, da ne služe uskim interesima, i da deluju nezavisno i samostalno, ali ne izvan sistema. Čak i samoorganizovanje izvan sindikata će naterati sindikate da se reorganizuju i da razbiju okoštale birokratske strukture.
10. Da li je i samo organizovanje u krizi, ne čini li vam se da se ljudi današnjice zatvaraju u sebe?
To jeste veliki problem. Kako mobilisati ljude da prihvate ideje pokreta. Naše društvo je u depresiji, kriza kod nas traje 30 godina, ljudi su egzistencijalno ugroženi. Ako izgubite posao nećete naći novi, ovde posla nema. Drugačije je u Americi i bogatim zemljama. Takođe, smišljeno se podstiče masovno mišljenje preko medija i oligarhije da običan čovek ne može ništa da uradi. Onoga trenutka kada ljudi shvate da mogu nešto da pokrenu zajedno, kada prestanu da se mire da je prirodno da neki drugi imaju veća prava nego oni sami, biće nade za boljitak, zaključuje dr Momčilo Pavlović.
----------------------------------------------------------------------
Strah od gubitka posla
Od kada je buknula svetska ekonomska kriza 2008. godine mnogi novi vlasnici iskoristili su to kao izgovor da otpuštaju radnike. U nekim našim preduzećima vlasnici su upućivali radnike na radna mesta koja su bila 50 kilometara udaljena od kuće, a uz to su morali da rade dvokratno, pa su provodili i po 15 sati na poslu. Pokazalo se da bolje prolaze radnici u velikim stranim korporacijama,ali ne u svim. U NIS-u su radnici potpisali kolektivni ugovor koji je predvideo otpremninu od 750 evra po godini staža, godišnje bonuse i 100 odsto nadoknade za trudnice. To nije važilo za sve velike kompanije.
Južnokorejska „Jura” je bila na lošem glasu po ponašanju prema radnicima. U fabrici te kompanije u Rači radnici su morali da stoje mirno kraj mašina, a ako bi neko kolabirao od vrućine, prema tvrdnjama sindikata, oduzimano mu je od plate onoliko koliko je proveo u vozilu hitne pomoći. Status radnika kod malih privatnih poslodavaca je, uz ono malo poznatih podataka, mnogo lošiji nego u državnom sektoru. Zbog mnogobrojnih otpuštanja u divljoj srpskoj privatizaciji, Srbija je po Galupovom ispitivanju, zauzela drugo mesto po strahu stanovnika od otkaza, i to ne tako ekonomski loše 2007. godine. Jedino su se, više od otpuštanja, plašili smrti nekog bližnjeg.
(Podaci iz knjige „Od radničkog saveza do saveza samostalnih sindikata Srbije 1903–2013”)
----------------------------------------------------------------------
Iz prošlosti
Tridesetih godina prošlog veka radnički pokret je sve više jačao pa su bili česti i štrajkovi radnika, posebno u rudnicima. Tako je 1938. jedan od najvećih bio u rudniku „Morava” kod Despotovca koji se uspešno završio. Štrajkovalo je i 600 mesarskih radnika u Beogradu, sa polovičnim uspehom, blizu 300 radnika u rudniku „Lece” pobunilo se jer uprava nije htela da vrati radnike koji su bili sindikalno organizovani, u Pirotu u štrajk su stupili terzijski radnici, iste godine u Valjevu štrajkovalo je 200 građevinskih radnika, 250 stolarskih u Nišu, u Leskovcu kožarski radnici...
----------------------------------------------------------------------
Praznovanje i pre jednog veka
Na proslavi 1. maja 1905. godine u Srbiji učestvovalo je više od 17.000 radnika. U Beogradu u povorci našlo se 6.000 učesnika, a 10.000 na zboru u Topčideru, u Kragujevcu 800, u Nišu 2.000, u Pirotu 500, na zboru 600 na proslavi 1.000, u Šapcu 1.500, u Kraljevu 100, Jagodini 200, Leskovcu 200, Aranđelovcu 20, Svilajncu 20...
U štrajkovima te godine učestvovali su radnici fabrike šešira Avrama Mišića, koji su obustavili rad zbog smanjenja nadnica. Štrajk je uspešno okončan. Žensko radničko društvo „Svest” održalo je svoju drugu godišnju skupštinu, kada je izabrana nova uprava. Štrajkovali su i obućari u radionicama, krojači u Oficirskoj zadruzi, u električnim centralama, štamparijama, a zahtevi su bili priznavanje sindikalnih organizacija, povećanje nadnica i poboljšanje uslova rada.
