Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Apr.2016, 14:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Jelka Jovanović: Gde ćeš biti Prvog maja? A na Uskrs?
Može i ovako: Šta je tebi Prvi maj? Šta je tebi Uskrs?
Države što se tiče isto je – zvanično praznik, po dva neradna dana koja su se, zahvaljujući vikendu i sustizanju, ovog puta proširila na pet uzastopnih.
Uskrs se, nema spora, u Srba slavi mnogo duže po prirodi stvari i ima >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << jaču tradiciju koja nije prekidana ni u komunističko vreme. Sa obnovom verništva praznovanje je obnovilo snagu i odnosi ubedljivu prevagu iako je Srbija, formalno, sekularna država.
Prvi maj je, kako mu ime kaže, međunarodni praznik. I opet po prirodi stvari, okuplja znatno više ljudi nego pravoslavni Uskrs. Naprosto, u svetu je mnogo više ljudi koji rade i žive od svog rada, nego što ima vernika pravoslavne provenijencije koji najradosniji hrišćanski praznik slave po Julijanskom kalendaru. Uskrs, za razliku od Božića, nije nužno svetkovina samo ukućana, već podrazumeva i okupljanja koja prevazilaze kućni prag. Posebna draž su farbana jaja, koja su podjednako mila i verujućim i neverujućim.
Dakle, gde ćeš biti Prvog maja, a gde na Uskrs?
Iako istraživači javnog mnjenja rade mnoga ispitivanja naših navada, niko se nije setio da naruči istraživanje sa prethodna dva pitanja. Ni sada, ni pre otprilike dvadeset godina kada su se na Prvi maj stekla oba Uskrsa, i po Gregorijanskom i po Julijanskom kalendaru. A može biti da je to logično iz više razloga, a pre svega zbog toga što je veroispovest i sve vezano za nju zaštićeni podatak. Čak i kada se, suprotno kanonima, praznik nad praznicima proslavlja rafalima.
Za razliku od Uskrsa, Prvi maj nije zaštićen i nema ama baš nikakvog smisla zatvoren u četiri zida. Tu jagnje i prase nisu od pomoći (mada nisu suvišni). Moto Prvog maja, od prvih krvavih čikaških dana i prvih krvavih beogradskih dana je suprotno tome – iako mu je vera druge vrste u osnovi – vidljivost i javnost. Što više ljudi na ulicama, što više parola, što više zahteva.
Velika nevolja je što su i danas 2016, kao i pre dva veka, na snazi tri osmice: osam sati rada, osam sati spavanja, osam sati za druge stvari. Kulturu i zabavu, primerice. I što su, za razliku od prethodnih decenija, posebno onih s kraja XX veka, sve dalje od ostvarenja. I u zemljama izvornog kapitalizma, a posebno u bivšim socijalističkim zemljama među kojima je i Srbija uprkos svojim različitostima. Svuda se, kao u nerazvijenom svetu, radi znatno duže od osam sati za iole pristojan život, a neretko za puko preživljavanje.
Pa opet, za razliku od tog razvijenog i nerazvijenog sveta, Srbija kao da je zaboravila na opomene i moć Dan rada; ima uranaka koji su se pretvorili u puko roštiljanje (kad ne pada kiša), okupi se tu i tamo šačica sindikalnih funkcionera i aktivista i sa par transparenata prošeta glavnim ulicama. Opet – kad nema kiše. Održe kratku besedu i vrate se nazad. Ovog puta biće to sa opravdanjem plus – čeka uskršnja trpeza. Članstva ni sa Uskrsom ni bez njega kao da nema, onih zaposlenih svih fela, bukvalno razvlašćenih svega sem deset prstiju, ni od korova.
Zašto? Odgovor ćemo svi znati kad prvo sebi odgovorimo na pitanje iz naslova. Naravno, Uskrs tu ništa nije kriv.
