Izvor: Politika, 02.Maj.2015, 12:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Hiljadu jaja ili firma u stečaju
Za jednu kunu, popularnog slavuja, u Hrvatskoj se može kupiti i preduzeće, u Rumuniji za 500 leja i svih hiljadu jaja, a u Makedoniji za hiljadu denara kilogram i po teletine, dok za 200 konvertibilnih maraka u BiH 14 kilograma jagnjetine
Najpre vaskršnji, a potom i prvomajski praznici bili su sasvim dovoljan povod za jednu malu regionalnu anketu – kolika je najvrednija, najkrupnija, novčanica, koliko vredi u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << odnosu na evro, šta se za nju može kupiti i da li se za jedinicu osnovne nacionalne valute može bilo šta pazariti. Rezultati su, kao što se može iz izloženog videti, taman onakvi kakve su nam i ekonomije, odnosno kupovna moć građana. Iz naše ankete se ne može zaključiti gde se živi najbolje, niti gde su cene najniže, jer ni novčanice koje se porede nisu iste vrednosti.
Prema izveštaju naše dopisnice iz Sarajeva Duške Stanišić za mesečne potrebe prosečnog građanina Bosne i Hercegovine najveća novčanica, koja se veoma retko nađe u novčanicima. Dve do tri i eto plate. I tih nekoliko, međutim, nije dovoljno za preživljavanje.
Zvanična valuta BiH je konvertibilna marka (KM) koju je ta zemlja dobila pre 17 godina odlukom prvog postdejtonskog guvernera Centralne banke BiH, bankara sa Novog Zelanda, Pitera Nikola. Ekonomski analitičari često navode da BiH, praktično, ima evro, jer je pokriće KM sto odsto u toj valuti što, prema njihovom stavu, znači da je KM „faktički novčani surogat zato što su sve domaće monetarne rezerve u evrima”.
No, bez obzira na to, konvertibilnu marku građani BiH doživljavaju kao svoju i jedinu valutu, jer u KM primaju plate, podmiruju sve svoje potrebe, podižu kredite, dakle žive od KM, a da li i dobro, to je već drugo pitanje.
U opticaju su novčanice u različitim apoenima, od kovanice od pet pfeniga, koja je i najmanje vredna, pa do papirnate u iznosu od 200 KM koja je štampana pre 13 godina i zasad je to najveća novčanica na kojoj je, s jedne strane lik nobelovca Ive Andrića, a s druge most Mehmed-paše Sokolovića u Višegradu.
Kada je 2002. godine novčanica od 200 KM puštena u opticaj ona je čak bila nešto malo jača od evra (oko 102), ali to nije više tako, trenutno u bankama za sto evra dobije se oko 195 KM.
Prosečna plata u Republici Srpskoj u februaru ove godine iznosila je nešto više od 400 evra, a takozvana potrošačka korpa u istom tom mesecu koštala je duplo pa i više od tog iznosa. Dakle, ni svi oni koji su primili prosečnu platu (u krajnjem iznosu to je 834 KM, ili tri puta po 200 KM plus 34 KM) ne mogu kupiti sve namirnice koje su im potrebe u toku jednog meseca, a kamoli oni koji žive na granici siromaštva, a u toj kategoriji, prema svetskim istraživanjima, nalazi se polovina građana BiH.
Za lev se može kupiti pola hleba ili pola kilograma kiselog mleka, izvestila nas je koleginica Snežana Todorova, koja je i predsednik bugarskog udruženja novinara.
Za kunu se mogu kupiti jedna do dve plastične kese, dve kutije šibica, vrećica praška za pecivo, vanilin šećera, plastične rukavice za jednokratnu upotrebu, jedna banana, dve jabuke, guma za žvakanje ili paketić papirnatih maramica.
Kolega Igor Škevin takođe javlja da je jedan „starčević”, jer je na novčanici lik Ante Starčevića (dok joj je na drugoj strani lik kipa kralja Tomislava koji nas dočeka ispred Glavnog željezničkog kolodvora u Zagrebu), „iznimno redak u novčaniku prosečnog Hrvata, pa neki kupuju upaljač na kojem je slika novčanice s likom oca domovine da bi se mogli bolje osećati zato što im je 1.000 kuna stalno u džepu, zato da, kad im nestane upaljač, mogu tražiti ko im je ukrao tisuću kuna. Za jednu kunu, popularnog slavuja, može se kupiti i firma u stečaju”.
Za mali „zelembać” (jedan lej) malo se šta može kupiti. Recimo, kilogram krompira, tri zemičke, ili, pak, jedna plastična kesa za bakaluk, javlja naš dopisnik Milan Petrović.
Rumunski lej (piše se leu, što znači lav) relativno je stabilna evropska valuta. Najveća novčanica od 500 leja (oko 110 evra) retko se viđa po pijacama i radnjama. Ostale banknote, koje su sve od plastike (polimera, što se retko viđa u svetu) su od 200, 100, 50, 10, 5 i jednog apoena.
S najvrednijom banknotom u Rumuniji od 500 leja „možete da razmišljate da sa njom kupite supruzi ili sebi dva para solidne obuće ili da u nedelju, na ručak, u nekom osrednjem restoranu, uz pićence dočekate tri gosta. Vi biste bili četvrti i dobro biste pazili da ne prekoračite raspoloživi budžet”, poručuje nam Petrović.
Ljubaznošću Andree Mudridobili smo podatak da televizor od 19 inča košta oko 30.000 forinti, ali cene su, kaže, veoma šarolike. Mnoge drastično padnu, ako je u pitanju kakva trgovinska akcija, ali za mađarski prosečan standard, koji je daleko od nemačkog, cene su, što bi se reklo, pojake. Mesečna karta za gradski prevoz u Budimpešti za odrasle košta oko 9.500 forinti – više od 30 evra, a mesečna stanarina (s uračunatom režijom) jednosobnog stana je oko 70.000 forinti – oko 250 evra.
Jedan evro vredi 61 denar. Domaća valuta je dosta dugo stabilna, ali, kako procenjuje maša koleginica Lila Jakovlevska, rast inflacije sve više pritiska. Prosečna plata je 380 evra. Minimalna zagarantovana je 130 evra i nju prima najveći broj zaposlenih u privatnom sektoru. Makedonija ima i novčanicu od pet hiljada denara, ali ona gotovo isključivo služi za međubankarske transakcije.
Za denar se, kako nam javlja Jakovlevska, ne može ništa kupiti. Najjeftinija je najlon kesa u samoposluzi – dva denara.
I u Srbiji se za nacionalnu novčanu jedinicu ništa ne može kupiti. Pare su nestale iz opticaja pa se sve „ćoškaste” cene zaokružuju na pun broj. U samoposlugama su i plastične kese već pet dinara, a začini (vanilin šećer, na primer) sedam dinara. Šibice nema ispod deset dinara. Dinar, koji postoji duže u Srbiji od 140 godina, „pamti” bolja, ali i lošija vremena. S inflacijom koja već bezmalo dve godine ne prelazi donji okvir od zadatih četiri plus minus 1,5 odsto, ušao je u dosta stabilnu fazu. Muka su evro, dolar ili franak. S te strane dobija stalne udarce, pa se i građani u obračunima mnogo radije opredeljuju za neku čvršću valutu. Od 8,5 milijardi evra štednje tek nekoliko procenata je u dinarima.
Kada se naša najvrednija novčanica od pet hiljada prvi put pojavila 21. avgusta 2002. u izdanju NBJ vredela je oko 82,1 evro. Ponovo se pojavila 2. jula 2003, ali u sa znakom NBS, i bila je „teška” 77,1 evro. I treći put s potpisom guvernera Dejana Šoškića izlazi 26. novembra 2006. Za nju se tada moglo kupiti svega 46,7 evra.
