Izvor: Večernje novosti, 30.Apr.2016, 17:33   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Bregović: Dvaput su me krstili, zato sam srećković

Muzičar i kompozitor Goran Bregović: U Jugoslaviji smo živeli u istoj zemlji, a nismo se razumevali. Malo me je sramota kad novine objave da sam poželjan frajer. Radnici nemaju sreće, uvek im pada kiša JEDINI jugoslovenski muzičar koji je ostvario svetsku karijeru, Goran Bregović (66), za "Novosti" kaže kako radnici nemaju sreće, jer je za Dan rada uvek padala kiša, pa su prvomajski uranci uvek bili pomalo >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << u blatu. Počasni građanin Buenos Ajresa, Atine, Praga i Tirane, dobitnik Vatikanove nagrade za duhovnu muziku i nosilac francuskog Ordena viteza umetnosti, paralelno sa koncertima sa "Orkestrom za svadbe i sahrane", nastupa i na turneji "Ko ne poludi, taj nije normalan" povodom 40. rođendana "Bijelog dugmeta". Do sada je održao više od 40 koncerata, u maju sa Alenom Islamovićem i Mladenom Vojičićem Tifom ide u Frankfurt, u junu će svirati na stadionima u Tuzli i Ljubljani, krajem jula u Bihaću, dok je veliki beogradski koncert planiran za kraj novembra u "Kombank areni". Na pitanje na šta prvo pomisli kad se pomene 1. maj, Bregović za naš list odgovara: - Odmah pomislim kako radnici nemaju sreće. Na taj jedini radnički praznik uvek je, koliko se sećam, padala kiša. I uvek su ti uranci i izleti za 1. maj bili pomalo u blatu. Ali je običaj da se vrti jagnje i igra fudbal, nešto što se i dalje gaji među našima u Parizu. Žene naprave pite, vrti se jagnje, deca se igraju, a muškarci igraju fudbal. U mom okruženju Haris Džinović je uvek bio organizator. Kad smo se preselili u Ameriku, moj brat je pokušao da nastavi tu tradiciju u Njujorku. Ali je prvi put kad smo to uradili došla policija, jer je neko od komšija prijavio da neki peku psa na ražnju. Dok smo mi njima objasnili da nije pas nego jagnje, već smo izgubili merak da igramo fudbal. * Kako je nekad izgledao Uskrs u domu Bregovića? - Otac i mati su bili komunisti. Tata je bio vojno lice i bilo je obavezno da bude komunista, a mama je bila komunista jer je bila oficirska žena. Obe babe, i ona sa katoličke tatine strane i ona sa pravoslavne mamine, bile su religiozne. Obe su me, krišom od roditelja, krstile u katoličkoj i pravoslovnaj crkvi. Možda sam zbog toga što sam kao mali kršten u obe crkve toliki srećković. * Kako danas proslavljate Uskrs, postite li? - Deca se raduju jer se šaraju jaja i dobijaju pokloni. Ni supruga ni ja nismo religiozni, mada je ona kada smo plovili jedrilicom preko okeana nosila veliki Kuran, a ja malu Bibliju. U osnovnoj školi bio sam jedino hrišćansko dete u razredu. U vreme ramazana, mesecu pre Bajrama, sva su deca postila i u školu nosila iftar, obrok koji se jede u prvi sumrak. Gledali smo kroz prozor, jer kad se upale kandilji, svetla na džamiji, to je znak da može da počne da se iftari. Deca su vadila sendviče i iftarila, kao i ja. Uvek sam za vreme ramazana nosio taj sendvič kako se ne bih razlikovao od njih. DOVOLjNO SAM PUTOVAO * Nekada ste u pauzama rada "Dugmeta" odlazili na daleka putovanja. Kada ste poslednji put otputovali negde za svoju dušu? - Ranije sam putovao zato što sam malo radio, a sad putujem i ne bi mi palo na pamet da u slobodno vreme negde odem. Sad bih ostao kod kuće, prao auto, ratovao sa puževima u bašti, takve stvari. Al' putovanje ne, dovoljno sam putovao. * Koju ste od tih slika pretočili u album "Tri pisma iz Sarajeva"? - "Tri pisma iz Sarajeva" su zapravo porudžbina za violinski koncert koji izvodim 14. juna u bazilici Sen Deni u Parizu. Ne koristim Sarajevo kao ime grada, nego kao metaforu za ovo vreme u kome je moguće da danas živimo u miru, a već sutradan da smo zveri jedni prema drugima. Druga zajednička metafora nam je violina, instrument koji se svira u tri osnovna manira - hrišćanskom klasičnom, klecmer, kako ga sviraju Jevreji, i orijentalno, kako ga sviraju muslimani. Violinski koncert pisan je za simfonijski orkestar i tri violine. Imaću violinistkinju iz Izraela, hrišćanina iz Urugvaja i Turčina kao trećeg violinistu. Na ploču će ići tri isečka iz tog koncerta i biće nekih hrišćana, Jevreja i muslimana da pevaju pesme koje sam napravio. To što je tema ozbiljna ne znači da album nije za ples. Uz sve moje ploče se pije, peva i pleše. I ova će, nadam se, biti takva. * Da li više uživate sa "Orkestrom" ili sa "Dugmetom"? - Različito je. Sa "Bijelim dugmetom" uživam jer nakon dugo vremena imam ispred sebe naše ljude, a to je nešto čega sam se poželeo. A ovo moje je nešto drugo, zato što putujem po svetu i nosim malo čudo koje je moguće da se desi samo u današnje vreme - da kompozitor iz tako jedne male beznačajne muzičke kulture ima publiku svuda po svetu. Evo, danas sam u Santjago de Čileu, pre toga u Meksiko Sitiju i Kazablanki, sutra idem u Buenos Ajres. * Da li bi danas na albumu "Dugmeta", preovladavale trube? - "Bijelo dugme" se stalno menjalo. Pokušajte da preslušate ploče "Dugmeta", nijedna ne liči na prethodnu. Ne verujem da bi "Dugme" toliko godina kasnije bilo isto kao onda. U međuvremenu se sve promenilo, desile su se dve industrijske revolucije, cela jedna država je nestala, svet se okrenuo naglavačke. "Dugme" bi možda bilo baš ovakvo kakvo je danas. U maju će izaći ploča sa izborom iz repertoara koji sviramo na koncertima. Na njih dolazi uglavnom mlađa publika, vrlo je malo starijih, a mladi nemaju problem sa tim da "Bijelo dugme" treba da bude neki muzejski eksponat i da je blasfemično ako se u njega dira. Neko uživa u rutini, ali ja ne. * Kako truba može biti više rokenrol od električne gitare? - Nemojte da potcenjujete trubu. Naša truba ne emituje ništa manje energije od električne gitare. Vezan sam za trubu zato što moj trubački orkestar ne proizvodi samo muziku, on proizvodi i malo ludila. Takvo smo podneblje, ako nema malo ludila, onda ni muzika nije dovoljna. * Laska li vam što vas lepši pol i dalje smatra poželjnim muškarcem? - Počeo sam da sviram gitaru kao i svi drugi - da bi se dopadao devojčicama. Danas kad tako ponešto objave u novinama mene je samo malo sramota. Ali krenem od toga - kad bi u našoj štampi prepričali "Romea i Juliju" to bi bilo grozno, pa me to onda teši. "KOSOVSKA" - PESMA SA PORUKOM * Da li ćete na koncerte vratiti pesmu "Kosovska"? - Ne izvodimo je na ovoj turneji, ali možda ćemo na sledećoj. I danas kad bi pisao tu pesmu, pisao bih je sa istom namerom, da pošaljem poruku: evo, hoću da naučim par reči albanskog jezika i da na njemu ostavim iza sebe malo muzike. U ono vreme u Jugoslaviji smo živeli u istoj zemlji, ali nismo razumevali jedni druge. Nažalost, onda se to završilo kako se završilo. Možda bi sve bilo sa manje krvi da je bilo više zajedničkih pesama.* Hoćete li napisati autobiografiju? - Počeo sam da pišem knjigu u kojoj bih više opisao vreme u kom sam živeo i sebe u tom vremenu. Ako uspem, do kraja godine objavio bih autobiografiju. * Odakle crpite energiju za takav tempo života i rada? - Mislim da je ovo kako sada radim normalan ljudski tempo. Pre nisam ništa radio, jer je u staroj Jugoslaviji porez bio tako velik da je bilo besmisleno raditi više. A sad radim dobro i mnogo. Puno sviram, prihvatam svaku godinu-dve veliku porudžbinu i izdajem ploču svake dve-tri godine. To je normalan tempo, ne mislim da je previše brz. Verovatno se svako ljudsko biće upita šta je njegov posao na ovom svetu, ima li neku misiju i da li njegov život ima nekog smisla. A smisao određuje to što radite. Moje zanimanje je da pišem muziku, kao što je nečije zanimanje da popravlja cipele, da predaje deci u školi, da piše, kao vi, za novine. Ali svako od nas hoće da zna šta je njegov zadatak na ovom svetu, u tom kratkom periodu koji se zove život. Moj je da budem kompozitor. * Upoznali ste Erika Kleptona, da li vam je bio uzor u mladosti? - Oduvek sam mislio da je najvažnija osoba u mom životu Erik Klepton. Da nije njega, možda bih i danas bio u striptiz baru. Jer, lova je dobra, žene su lepe i vrlo lako je tako provesti život. U jednom trenutku je sa mnom kontaktirao preko ljudi koji mi održavaju sajt, poručivši da dolazi na koncert u Beograd i da bi voleo da me vidi. Obično vas važni ljudi u vašim životima u jednom trenutku razočaraju. Ja sam sa strahom otišao na koncert, a posle sam bio tako ponosan na Kleptona, i na sebe pomalo, jer je svirao taj koncert elegantno, bez ikakvih ustupaka i ulagivanja. Sreli smo se u garderobi, pili i pričali. Rekao mi je da mu je Frensis Ford Kopola poklonio moju ploču iz "Doma za vešanje", a posle ih je uvek kupovao sam. Sutradan je, pre odlaska na aerodrom, došao na kafu kod mene u studio. I sad pošaljemo jedan drugom čestitke za Novu godinu i Božić.

Nastavak na Večernje novosti...